Sećanje
Vest o smrti Steve Obrića, novinara, videla sam jutros, u maglovito i mračno beogradsko jutro, na Facebook zidu Goce Jocić. Zasuzile mi oči, u cigareti videh smiraj…
… i od tad mi je u mislima jedan topao i svetao majski dan, 1990. Saška, Bilja i ja smo kucale svoje maturske radove u mojoj sobi, na narandžasto-beloj “insinoj” pisaćoj mašini, a čika Steva i teta Goca su ćaskali sa mojim roditeljima. Moj maturski je bila vest u nizu (to je kad se vesti o jednom događaju nadovezuju jedna na drugu, uglavnom se taj novinarski izraz koristi kod velikih nesreća). Kako tih dana nije bilo velikih nesreća, ja sam pisala o pobedničkom pohodu Monike Seleš na Rolan Garosu. Kad sam završila, Steva, kao prijatelj-konsultant, nije imao primedbi. Nije ni Goca Jocić, kad sam branila maturski, sutradan.
Celo jutro razmišljam o Stevi, o tim krugovima koje nijedna društvena mreža ne može da postavi. O mojoj strepnji šta će reći Steva, kako će vest u nizu oceniti Goca, o tom naivnom strahu da od tih vesti nešto zaista zavisi u mom daljem životu, o toploti tog majskog dana, i tužnom novembraskom, dvedesetak godina kasnije, kada mi je jasno da vest od koje zaista nešto zavisi u mom životu, niko nikad neće objaviti.
Da je ceo život jedna vest u nizu, i da samo ona poslednja ima stvarni značaj.
Dragi Stevo, tamo gde si ti sada, već postoji jedna velika kragujevačka redakcija. Pozdravi čika Ganču, Proku, Milana Nikolića…
