Sreća 11

Bila je to mirna noć za Urgentni centar. Lakša saobraćajka pre ponoći, posle baka koja ima teškoće sa disanjem, šezdesetogodišnjak sa lakšim srčanim problemom, i mlađi čovek, u pratnji žene, sa aritmijom i hronično bolesnim srcem. U hotelu u centru zaposleni u bolnici su slavili kolektivnu Novu godinu. Dežurao je kome je zapalo i kome nije do veselja. Bili su uhodani, brzi i ljubazni. Kroz zamagljene prozore videle su se ulice okićene lampionima.

Baku su brzo smestili u sobu za reanimaciju, šezdesetogodišnjak je vidno odahnuo kada su stigli rezultati krvi, koji su ukazivali da je sve, ili gotovo sve, u redu. Iz očiju žene koja je bila u pratnji muža ogledao see strah, ali se trudila da bude vesela. On je bio uplašen, već dugo ga muči ta hronična neizvesnost, koja se sada transformisala u direktnu pretnju. No, ona ga je nežno pridržavala, a medicinskoj sestri se ta bliskost dopala. Tako mala i sitna žena, na koju se čvrsto oslanja ogroman čovek. Svako ima svoj oslonac, zaključila je.

• Dečko, tvoj ekg nije najbolji, moraš ovde da sačekaš rezultate krvi, obratila se njemu, i užurbano nastavila:
• Nešo, odvedi ih u sobu.

Prošli su kroz ogromnu prostoriju na čijim vratima je pisalo “reanimacija”, i ušli u manju. Na krevetu u sredini već je ležala baka, on se smestio tik uza zid. Žena ga je prekrila jaknom, iako je u sobi bilo toplo. Pogledala je u baku. Bilo joj je jasno da nije u redu da ostane tu, ali ne bi mogla ni da ode.

• Hoće li Vam smetati ako ja ostanem? – upitala je baku. Ona je očima davala znak da ne razume. Ponovila je pitanje.
• Ne, ne, taman posla.

Neša je baku priključio na kiseonik, doktorka je rekla da “saturacija” nije dobra. Iz male staklene bočice u kojoj je grgoljila voda, ili nešto nalik njoj, baka je udisala život. Nežno je gladila muža po ruci, sela kraj njegovih nogu i čekala. Neša je u prostoriju uveo bakinu ćerku, koja je u rukama držala medicinske nalaze. Žena se izvila da pročita: Anđelija, 1934. godište. Koliko je to godina, računala je u glavi. 82. Lepe godine. To je sedam godina više od mog tate, zabrinula se. Znala je da je smrt prirodna pojava, ali ko kaže da se čovek ikada navikne na prirodne pojave? Zar nije u ljudskoj prirodi da se bori protiv njih?

Baka je lakše disala, čovek se umirio, žena je bila budna i skoncentrisana na oboje. Baku su smestili u kolica, obuli joj crne gumenjake, i odvezli na rentgen.

Sestra je ušla i obratila se čoveku:

• Ti ćeš, dečko, da ostaneš noćas ovde. Već je kasno, dok stignu rezultati, biće jutro. A ti, pogledala je u ženu – ti možeš da ideš.
• Ali, meni će biti gore, ako ona ode, rekao je čovek. Onda se zamislio, pa ispravio:
• Ipak, idi ti, idi, spavaj.
• Baš zabavno, da spavam? Gde da idem bez tebe?

Sestri su bili simpatični. Prećutala je. Nije rekla ženi ni da ide, ni da ostane. – Lečimo ljude, pravila nisu uvek fer, pomislila je u sebi.

• Nije mi dobro, rekao je čovek kad su ostali sami.
• Ali, biće, odgovorila mu je i pomazila po glavi.

Baku su vratili sa rentgena, smestili ponovo na isti krevet, i priključili kiseonik.

• Uvek sam kiseonik zamišljala kao neku bocu sa gasom, baš se ništa ne razumem, razmišljala je u sebi žena. Njen mozak morao je da se zanima nevažnim stvarima, da bi izbegao važne. Zbog važnih bi zaplakala, ili se i ona uplašila.
• Hajde ti, zatvori oči, i malo dremaj, obratila se mužu.

On je poslušao, kao dete. Znala je da ne drema, ali je zatvorio oči. I baka je zatvorila oči. Čuo se samo zvuk aparata na koje je bila priključena, i daleki zvuci grada koji ne spava, iako je skoro jutro.

• Dobri su ti rezultati, možeš da ideš, ušla je ljubazna sestra i prekinula tišinu za koju žena nije mogla da odredi koliko je trajala. Pet minuta, deset, sat? Nije imala pojma, vreme je u toj sobi zaista relativno.

Žena je plaćala participaciju, i obratila se mužu:

• Drugi muževi izvode žene na doček Nove godine, u kafić, restoran, ti mene na žurku u hitnu, pa na afterparty u Urgentni centar, šalila se, snagom koja joj se naprasno vratila.

Nazirao se dan kad su ušli u taksi. Taksista je izgledao poznato, ali njima nije bilo do razgovora.

• Da li ste imali sreće – upitao ih je, želeo je da započne razgovor o sreći.
• Sreću ima svako ko ovde ne čeka Novu godinu, i svako ko dočeka jutro, odgovorila mu je žena.

**** nastaviće se…

Sreća 10