Tara – sve što mi je potrebno za istinski odmor

(Važno: Ovo nije plaćen post, niti je deo bilo koje promotivne akcije)

Zamislite da vam neko ponudi da se na nekoliko dana vratite u 1978. godinu (Tito je još živ, i živeće večno u srcima naših naroda i narodnosti), ali da možete da koristite blagodeti interneta i mobilnih telefona. Eto, to se meni dogodilo.

Provela sam na Tari deset dana. Vratila sam se u 1978. – sve miriše na davnu prošlost, svega ima, ali ničega previše, briga o čoveku je ispred brige o profitu, priroda je divna i neoštećena, i malko zapuštena, ali taman toliko da se osetite kao da baš njoj pripadate, takvi kakvi ste, i sami malo zapušteni, u nekom smislu. I možete da dišete, dišete, dišete i slušate samo tu istu prirodu, da gledate u zelene šume i nebo iznad njih, neprošarano neonskim svetlima bilo čega.

Hvala ljudima koji su sačuvali Taru od komercijalizacije i tajkunizacije. Moj najveći strah u pisanju ovog bloga je da će da ga pročita neko ko je bacio već šapu na druge planine u Srbiji, pa da će i Taru da zgrabi, da napravi luksuzne hotele za ljude koji dolaze džipom, i kroz planinu nose patike sa štiklom.

Tara ne nudi ništa osim sebe same – a malom biću, kakvo sam ja, i to je previše. Postoji taj ceo kompleks hotela, među kojima je “Omorika” najekskluzivnija, a ona miriše na onu pomenutu 1978. godinu. Ima velike bakarne zvezde, ima divno osoblje, nasmejano i ljubazno, kojem ništa nije teško. Znate, u Omorici možete da sedite ceo dan na terasi hotela, i da pijete samo vodu sa česme. Niko neće popreko da vas gleda. Konobari na šanku ostave puno čaša sa vodom, za decu koja se tu igraju. Možete da plivate u bazenu, da igrate stoni tenis, bilijar, idete u teretanu. Postoji igraonica za decu. Postoji i biblioteka (!). Ujutru, rekreator vodi grupu kroz planinu, svakog jutra drugom stazom. Besplatno. Uveče, priprema se program za decu – maskenbal, disko, ili gledanje filma.

No, najvrednija na Tari je trim staza. Ima ih više, najdraža mi je najbliža hotelu “Omorika”, koja vijuga kroz šumu, a na svakih 100 metara su drvene sprave za vežbanje, sa uputstvima. Išla sam i mantrala svojoj porodici:”Dišite, bolji vazduh od ovoga nigde nećete moći da udahnete.”

U nekom trenutku, moja starija ćerka i ja smo pomislile da ne bi bilo loše provozati se biciklom po planini. Pa smo krenule, bojažljivo (ona je koristila trenutak da me podseti da joj nikada nisam dozvolila da vozi bicikl po gradskim ulicama, jer “imam ja poverenja u tebe, ali nemam u sve te ludake za volanom”), a onda sve hrabrije. Prošle smo kroz divne predele, videle svu tu lepotu, i opet, disale, disale, disale… Sutradan nas je već četvoro vozilo, a danas, kad sam kretala, videh da su svi bicikli iznajmljeni…

(predeo slikan sa bicikle. Liči na Microsoft XP, ali nije. Lepši je.)

Posebno mi se dopada taj ljubazan, a neusiljen odnos osoblja: kod njih sve može, i sve je u redu. A cene su (ovo je nezahvalno proceniti u Srbiji danas) prilično “normalne”. No, da bih izbegla tumačenja, pisaću: kafa 80-120 dinara, sokovi 130, ceđeni sok od maline, prirodan i bez dodataka – 200. Alkohol nisam pila, pa ne znam. Par čaša crnog vina su me častili. Polupansion u hotelu “Omorika” je 20-25 evra (za odrasle, uostalom, imaju sajt i cenovnik). Doručak i večera su servirani kao “švedski, a srpski sto”: ono što se ovde zove tradicionalnom kuhinjom je na meniju, i zaista ima svega i svačega, od supa i čorbi do slatkiša i voća. Za ručak, ko je navikao na tri obroka, u obližnjim restoranima može da se pojede kvalitetna hrana, u koju spada i “dnevni meni”: čorba, glavno jelo, salata i palačinka, sve to za 360-490 dinara.

Posebno su dobri kolači i torte (110-190 dinara), ali to su parčići koje ja zovem “majčinski” (znate koliko je parče torte koje vam samo majka iseče? E, toliki su).

Samo na Tari sam čula da neko traži ceđenu narandžu, a konobar mu kaže:”A, gde ćeš to, pored naše maline, i još je skuplje?”

Nikakav luksuz Tara ne nudi – bar ne onaj lažan luksuz, sjaj i bleštavilo stvari. Nudi samo prirodu, jednostavnost, ležernost, i ostavi te samom sebi. Da dišeš duboko, čitaš, hodaš, izgoriš na Suncu, smrzneš se bez jakne uveče, ali ti žao da uđeš unutra (vazduh, jeste).

Potpuno svesna da je danas novac značajniji nego te davne 1978. zato što ga obični ljudi imaju sve manje, a “sposobni” sve više, ipak bih molila: ostavite Taru ovakvu kakva jeste. Pustite je, da imamo i mi koji ostajemo sve češće bez daha  mesto za sebe. Hvala!