Zbogom, Gospodine!

Jedan od poslednjih sletova u Kragujevcu bio je 1985. kada se već promenila forma i, u do tada prilično jednoličan program, uneta i novina, prilagođavanje novom talasu i novim okolnostima. Godinu dana ranije, na razmeđu između roka i popa, što ceo novi talas i jeste bio, pojavila se grupa Dorian Grey – ne previše važna za istoriju muzike bivše Jugoslavije, a ipak, sa jednim hitom koji je trajao duže od tog leta. “Sjaj u tami”.

Te, 1985. posle sleta, nastupale su i popularne grupe, na nekom mini-koncertu, u čast Tita i mladosti. Nastupio je i “Dorian Grey”, a publika je pevaču grupe, obučenom u uske crno-bele pantalone, skandirala:”Pederu!” (Ta reč se šaputala do pojave “Dinastije” i nesrećnog Stivena, sina Blejka Karingtona, kada je počela i na ovim prostorima glasno da se izgovara, uvek kao pogrda, nikad drugačije.)

Imala sam 14 godina, i jako mi je bilo krivo zbog toga što su ih izviždali – to nema veze sa ljudskim pravima, niti sa današnjim, ni mojim, ni političkim shvatanjem homoseksualnosti, ima veze sa nekim unutrašnjim osećajem nepravde. Kad si mlad, stomak ti govori šta je ispravno, više nego mozak. Posle ostariš, pa misliš da si pametniji, a najpametniji si bio dok si život živeo iz stomaka.

Od tad slušam Massima.

Kao momka Bebi Dol. Kao jednog od prvih koji je prešao sve granice i došao iz Hrvatske u Srbiju. Da peva i bude dostojanstven.

Neke zime, 2006. recimo, išla sam sa tadašnjim momkom, a sadašnjim mužem na njegov koncert, u Gradskoj dvorani Šumadija. Uglavnom, ja sve pesme znam, svaki tekst svake pesme ex-Yu roka i popa, ali pevam tako da su me još u osnovnoj šutnuli iz hora. Oliverka, prilično stroga gospođa nastavnica je oštro rekla:”Dete, falširaš!” i šta ću – falširam celog života. Ali pevam – briga me što to nije dobro, kome smeta, neka ne sluša. I pevala sam na koncertu, posle kog je moj muž rekao da su me umalo izbacili, pa je posle pričao da su me izbacili, da mi je prišla teta biletarka i rekla da napustim objekat. Priča je živa, mnogo puta je ispričana kao istina – i danas svi veruju da istina i jeste. Kad se pomene Masimo, moja deca kažu:”A, to je onaj sa čijeg su te koncerta izbacili!”

Ćutim, ne borim se da to nije istina.

Nekoliko godina kasnije prolazila sam kroz strašnu bol. Desilo se nešto o čemu ni danas ne govorim, i ne mogu da govorim. Danima sam sedela, gledala u jednu tačku i puštala na repeat “Miljacku” u izvođenju Masima. I Halid Bešlić je sjajan lik, istinski veliki čovek, ali Massimo i tamburaši – to je moja mera i za tugu i za merak.

Ne znam ni sama koliko puta sam bila na njegovim koncertima potom. Nisu me izbacili, iako sam svaki put pevala, zaljubljena u Masimove ruke.

Izgledao je uvek kao idealan zet moje majke – tako gospodski odeven, tako sofisticiran, kratko podšišan i uredan. Dok sam se zaljubljivala u muškarce koji izgledaju sasvim drugačije, jedan deo mene je uvek po malo bio zaljubljen i u Masima. Zbog stila i zbog ruku. I zbog mame, jer mama uvijek zna najbolje.

Zbogom, Gospodine!

Žao mi je što me više nikada neće izbaciti sa tvog koncerta.