Krug

O, blog! Neopravdano zapušten, zaboravljen, skrajnut. E, dragi moj, samovao bi ti i dalje, da ne moram noćas da sedim i da čekam. Do jedan. Ako pozove, možda i do pola dva.

…………………………………

Na stolu u dnevnoj sobi leži kutija sa rođendanskim poklonom. Uručila mi ga je Hana, večeras. U kutiji su bele starke. Broj 40. Za 41. rođendan. (Ima neka seljadžija o broju cipela/broju godina, mislim, al’ ne bih je se sad prisećala, taman.)

Istim tim belim starkama sam se radovala i kad je mene neko čekao da se vratim kući sa žurke. Taj neko je nosio belu spavaćicu, presretao me kao duh u mraku hodnika i vriskao kroz šapat (može se, stvarno, da se vrišti korz šapat): “Ti nisi normalna!”

Taj neko će i ove godine da mi umesi tortu za rođendan.

A ovaj neko, koga ja čekam, će jednom, kad mu broj godina bude bio veći od broja cipela, da zna.

Krug.