Torta od malina posuta tugom

Htela sam da pišem blog o vremenu između Nove godine i Božića. Kad podelim misli, bude mi lakše. Shvatila sam, pred Novu godinu sabiram šta sam učinila za sebe i svoje najbliže, šta sam naučila, šta smo postigli, gde smo putovali, koliko smo bili zdravi, šta nas je mučilo… uglavnom, presabiram svoje minuse i pluseve.

Pred Božić razmišljam šta sa učinila za druge: koliko sam pomogla, koga sam naljutila, kome sam mogla više da pomognem, koga sam mogla da ohrabrim, da zagrlim, da podelim sa njim tugu, ili nevolju, a nisam, ili nisam dovoljno…

Eto, o tome sam htela da pišem. O nekim stvarima duše, da se izjadam, da se ispovedim, pa da oprostim sebi sve što nisam, i da se na Božić ohrabrim da to činim ubuduće.

Ali, stigle torte. Lepe neke i jeftine, torte sa malinama. Gde to ima? Nigde, osim ako ne živiš u Kragujevcu, i ako torte ne kupuješ iz gepeka nekog sumnjivog automobila. Svako bi sa visine pitao: ko kupuje torte iz gepeka? Samo nekih 18.000 ljudi. U mom gradu, 18.000 torti puta broj članova porodice, ajde neka je tri, 54.000 ljudi se osladilo tortama iz gepeka. Trećina grada, odokativno.

Prvo sam pomisilila, jesu li normalni?

Pa sam se čudila. Kakvi su to ljudi? Zašto su to uradili? Ti koji su torte sa deponije vratili u grad i prodavali ih budzašto. I ti koji su kupovali i jeli… kakvi su to ljudi?

Potom sam se setila: isti ovakvi, ovakvi kao ja. Tačno, ja ne bih kupila tortu iz gepeka, sada. No, u dugim i jadnim godinama, koje nižem za sobom, kupovala sam i iz gepeka i sa kartonske kutije, i od sumnjivih prodavaca sve i svašta: uključujući i čokolade, i pića razna, razne Baltić votke od kojih se slepi, pričalo se devedesetih, i pila razne sumnjive i nesumnjivo gadne sokove… Bilo je godina kad su se i cucle za decu, i mleko za bebe kupovale na pijaci, na tezgi. Ja sam decu dojila, ali znam mnoge koji nisu. Nisi, realno, mogao ni da kupiš, sve i da si imao pare, a nisi ih imao. Pušila sam cigarete koje su sumnjivo smrdele na benzin, valjda u šverc turi pakovani zajedno. Inspekcija? Koga je trebalo da juri? Pola države koja prodaje ili onu polovinu koja kupuje? Oni koji su radili na veliko su danas ugledni biznismeni, koje niko ne pita kako su stekli prvi milion.

Tako smo preživeli devedesete. Mi, obični, ne ovi ugledni. Oni su i tada i sada kupovali originale, u fri šopovima i inostranstvu.

Na kraju te jadne decenije, za koju će se kasnije, kad je prošlo slavlje što se završila, ispostaviti da i nije baš sasvim prošla, e, na kraju su nas bombardovali. Ne znam čime, i ne znam kako i koliko je to štetno, odbijam da znam jer ću da se prestravim, a stres je okidač za sve bolekčine.

I tako, sada, između dočeka 2015. i Božića saznadoh da postoji tržiše iz gepeka, da su neki ljudi prodavali, a neki kupovali torte od maline, koje su možda buđave, a možda i nisu, i od kojih će možda nekome biti loše, a možda i neće. Jedino se pouzdano zna da su neki radnici sa deponije dobili otkaz.

Ne branim ih – znali su da to što rade nije u redu. Ne znam jesu li svojoj deci dali te torte, kao što ne znam čime su me bombardovali ’99. I ne želim da znam, i tuga i strah bi bili samo veći. I onda i sad, neki su jeli tortu iz gepeka, neki u bečkoj, pariskoj, londonskoj… poslastičarnici. Ovi prvi nisu na fejs kačili slike, ovi drugi jesu. Ovi prvi se danas plaše, sa pravom, ovi drugi im se smeju sa visine.

A meni tužno.

Dobre su to torte. Te od malina. Samo kad nisu buđave ili posute tugom. Ko ima i može pospe ih čokoladom, pa slika za fejs i instagram. Ko nema, ćuti i plače.