blog
Šta mi na kraju ostane i čemu na kraju služim u ovom vrtu bede, zla i očaja u koji se pretvorio današnji svet, nego da se radujem malim radostima, suzim nad malim pobedama, volim moj mali život i ljubim ovo malo svetlosti što tamu razdvaja?
Kako su me šišali do glave da bih imala “jaču” kosu i kako je žbun čekao pubertet da se trajno naseli na mojoj glavi. O loknama, sedoj kosi, fotografu Gojku i još koječemu.
Nije mi potrebna supstitucija mladosti, ni da “izgledam dobro za svoje godine”. Potrebna mi je kvalitetna nega. Koja ne košta besmisleno, koja nije za maskenbal, za scenski nastup, već za svakodnevno korišćenje, za brzo šminkanje i pristojan izgled.
U vreme kad svi čitamo isto, oblačimo isto, jedemo isto, a verujemo da smo posebni, neke žene izrađuju zaista jedinstvene stvari.
U nekoj paralelnoj istoriji, ja ne bih bila ova žena, bila bih neka fina, sofisticirana, neka koja ne brine šta donosi sutra, i zašto to mnogo liči na juče, već razmišlja o tome kakvu će sutra haljinu da obuče. I da li da kupi novu kosilicu.
Dnevnik koji sam od 21-27. januara 2017. vodila za Radio Slobodna Evropa.
Žalili ste se da nemate sreće. Da vas uvek mimoiđe, da nikad ništa niste dobili, a i ono što ste zaslužili, uzeli su drugi. Juče ste rekli koleginici kako u sreću veruju lenštine, jer da postoji, jednom bi nabasala i na Vas.
Kažu muškarci da raznolike ljude upoznaš u vojsci. Žene se sa ženama sa kojima se, verovatno, nikad ne bi srele, nađu u bolnici.
Nas je bilo osam u sobi.
Kad je objavljen “Paket aranžman” imala sam deset godina. U to vreme smo počeli da poklanjamo ploče za rođendane na kojima se jela doboš torta, sendviči sa “tommy” majonezom, a u boljestojećim kućama su krenule da se prave i pice, pečene u plehu za rernu, i sečene na kvadrate.
Ne mogu. Neću. – su izjave sa tačkom. Iza njih nužno ne mora da stoji objašnjenje, osim kada sama želiš da ga daš. Pravdanje je nepotrebno, i ne moraš nikad i nikome da se opravdavaš.
Zašto odrasli, zreli ljudi, sami ne reševaju svoje sukobe? Plaše se sebe, ili se plaše drugoga? Ti drugi su ogledala – koja nam ne govore uvek da smo najbolji i najlepši na svetu. Što i sami znamo, ali ne volimo da čujemo od drugog.
Na kraju leta, nije važno gde si bio, ako si bio, već da li si se na tom putu odmorio, te da li ćeš u sledećih 11 meseci uspeti da zaradiš za novi odmor.
Ostalo su nijanse.
Kad pobediš sebe. Kad se izložiš. Kad ceo stadion navija za nekog drugog.
A ti trčiš, ne znaš da od sebe ne možeš da pobegneš.
I izgubiš.
A ipak, ne propadneš.
Koračala sam već polupraznim Beogradom, ispred mene je išla žena u lepim crnim pantalonama, i belom košuljom zavrnutih rukava, vodila je psa, i delovala kao osoba koja voli što živi. I pas voli.
Jedini način da mi budemo sigurni i spokojni da smo učinili sve je da se borimo protiv onih aveti u Srbiji koje su ubile Lava NIkolu, i zamalo sprečile Teodoru da dođe do svog izlečenja: nebrige, nemara, birokratije i diskriminacije
