Drugi pišu

Kultura poraza u Srbiji

piše: Boris Jovanović, novembar 2011. za književno veče održano u Narodnoj biblioteci “Vuk Karadžić” u Kragujevcu

Poraz je nešto sa čime smo se saživeli, priznali to ili ne. Ožiljci, ali i rane koje se ponovo otvaraju su okvir u kome se kreće srpski način gledanja na neuspeh.

Nekada se to negovalo kao negiranje, odnosno kao paralelna realnost koja nastaje, prvo prećutkivanjem, zatim proglašavanjem imaginarne pobede, a onda i relativizacijom koju nudi protok vremena (to je proces tokom koga prošlost postaje nebitna).

Osobina ovakvih neuspeha je što se razvlače godinama i nikad ne prebole. Srećni narodi su oni koji su uspeli da sahrane demone svojih neuspeha i nađu  minimum saglasja u kom pravcu treba krenuti dalje.

Neko bi voleo da  pripiše mentalitetu južnih naroda gde gledanje u prošlost traje duže i negativna osećanja odolevaju vremenu, ali to se ne može uzeti kao pravilo.

Proučavao sam špansku transition, odnosno prećutni dogovor republikanaca i frankista da se stare rane ne otvaraju. Svaki Španac će vam reći da je  građanski rat najveći poraz njihove zemlje, a, opet, našli su  način da  krenu dalje.

Rešenje su pronašli u ćutanju jer je to jedini način da neuspeh zaraste.

Ako hoćemo da pričamo o porazu u sportu, i toj kulturi prihvatanja neuspeha koju nemamo, moramo da sagledamo društvenu komponentu.

Upravo kroz  slike koje živimo svakodnevno može da se nasluti suština poraza, odnosno šta su uzroci njegovog neprihvatanja, ili toga što neuspeh uvek izvuče najgore iz nas kao naroda.

 

Koren svega je mit koji se dobro prima i opstaje na ovim prostorima. Nije to vezano eksluzivno za Srbe, ali preferiram da govorim o svom dvorištu.

Neću da se vraćam na kosovske mitove jer bi to onda odvelo ovo predavanje u neke vode koje nemaju puno veze sa temom.

Postoje neki mojoj generaciji bliži mitovi, vezani za sport ili stereotipe o pojedinim narodima koji su hranjeni kroz medije na Balkanu, u komunističkoj državi. Upravo iz nekih stvari koje su uzimane kao neporeciva istina rađalo se nesaglasje sa stvarnošću, što je prečica za slom.

U svesti prosečnog Jugoslovena živele su predstave da, recimo, Nemci ne umeju da igraju fudbal, nego su samo uporni, da Italijani dobijaju na sreću, da Rusi pikaju loptu  po šablonu i plaše se da ih ne oteraju u radni logor u Sibir, ako izgube.

Na to se naslanjalo pridavanje moći stvarima koje nemaju puno veze sa igrom.

Otvorite današnje novine i videćete kako mnogo pobednika svoj trijumf pripisuje inatu. Taj famozni „srpski inat“, je proglašavan mnogo češće za „krivca“ za pobedu, nego umeće i žestok rad.

 

Ispratite fenomen pobede u poslednjem trenutku koja se slavi kao preokret, nebeska pravda, uglavnom, pripisuju joj se Božanske karakteristike.

Znate li koliko su Nemci pobeda napravili u poslednjim sekundama? Niko se od Germana nije dosetio da poveže takvu pobedu sa Božjim proviđenjem.

Pragmatični narodi isto vrednuju gol u 23. minutu ili u poslednjoj sekundi, pod uslovom da je on sredstvo za ostvarivanje cilja.

Sa tim je povezan i doživljaj poraza.

Jer prevelika očekivanja rađaju isto takvo i razočaranje. Te stvari su direktno proporcionalne.

Meni je omiljena rečenica iz „Alan Forda“ ona kad Grunf kaže, „Ko živi u nadi, umire izviždan“.

To je suština,  kada nemaš nikakvu realnu osnovu da nešto napraviš, ti si visinom cilja, u svesti nekog ko prati tvoj napor, već potpisao pristanak da te uvaljaju u blato.

Kod nas je vrhovna zakletva, „daće sve od sebe“.

Tražio sam tragove takvih busanja u stranim medijima. Niko ozbiljan to nikada ne izjavljuje, to se podrazumeva, nije predmet obećanja već premisa za bilo kakav pokušaj.

Prilika je da napravim jednu paralelu između profesionalnog sporta u Americi i ovoga što se kod nas dešava.

Nasuprot predrasudi da je tamo sport samo zabava za glupake, postoje navijači koji ga pomno prate i odlično se razumeju u igru.

Dovoljno je samo da posmatrate analizu igre na ESPN, recimo NBA ili američki fudbal. Da ne postoje ljudi koje to zanima, i to veliki broj takvih, budite sigurni da se takav tip emisije ne bi emitovao. Tamo nema besplatnih minuta.

Osnovna u analizi je institucija „sledeće utakmice“. Drugim rečima, ima prilike da se proba ponovo.

Kod nas je upravo suprotno, vi ste ovde u iskušenju da svaku utakmicu proglasite za „sudbonosnu“, ovde se utakmice veka igraju jednom nedeljno.

I upravo dok raspravljate o neuspehu, i ne primetite da ste nespremni za ono što sledi.

Kad kažem raspravljate o neuspehu, ne mislim na analizu, to se ovde ne radi. Ovde se poraz secira bez cilja, razvlači do besvesti, sa željom da ga otupi vreme.

Nedavno sam napisao u jednom tekstu o propasti srpskog fudbala da kad bi postojala zemlja magaraca i imala reprezentaciju u fudbalu i oni bi se osećali nadmoćno, uspeli bi iz nekog poraza da nešto nauče.

Kod nas je upravo to problem. Odmah će vas zasuti porukama „izvući ćemo pouke“ i fraziranjem upravo sa ciljem da se sve relativizuje.

Da uzmemo Đenovu?

Većina je bila šokirana slikama sa stadiona. Nije baš prijatno da vas predstavlja čovek – tetovaža sa crnom maskom i kleštima.

I posle neverice i osude odmah sutradan kreće relativizacija. Prebrojava se broj onih koji su napravili incident, razvrstavaju se po klubovima, proziva se italijanska policija.

Posle se sve gurne pod kolektivnu odgovornost, i pod pritiskom spolja se sprovede revolucionarna pravda, pohapse se i turisti koji su obilazili Đenovu.

Kod nas nikad nije trenutak da u bilo čemu izvučeš đubre ispod tepiha. Tako nam je u politici, tako je i u sportu. Kod nas je svaki poraz klica sledećeg, zato ga mi i tako doživljavamo, kao slom. Jer se mi istutnjimo, izvređamo gubitnike, malo ih bacimo u katran i perje, rezultat je da nam porastu uši, bez da smo bilo šta naučili.

 

Neumerenost je još jedna od osobina koja rađa pogrešnu emociju.

U vreme kada sam pisao o kulturi poraza, loše smo prošli na EP u basketu. Realno, mi smo zemlja koja je u tome dobra, što objašnjava taj izliv jada nakon neuspeha.

Ali, otišli smo u drugu krajnost, slavili smo odbojkaše kao božanstva kada su tih dana osvojili titulu prvaka Evrope.

To jeste uspeh, ali ne radi se o jednom od najpopularnijih sportova na svetu. Mi smo ih plakatirali na prve strane, dva dana smo išli na odbojkaška hodočašća, treći su se ponovo preselili na 18. stranicu u novinama.

Preterivanje je klica i za mržnju kojom se pečatira gubitnik.

Iz takvog pristupa, sledi ono razvrstavanje na izdajnike i patriote. Jer, kod nas se to i dalje doživljava, i ne samo kod nas, na celom Balkanu, kao vrhovna pohvala, odnosno pokuda.

Neko to objašnjava kao potragu plebsa mladih država za identitetom, ali mislim da je u pitanju nasleđe prošlosti u kojima je najbolji način da diskvalifikuješ nekoga ili da ga veličaš tako što ćeš mu meriti ljubav prema domovini.

To igranje patriotizmom izvlači ono najgore iz nas. Znači zaviruješ u tuđi novčanik, krevet, osećanja i sledeći korak je etiketa.

Tako se nedemokratske države odnose prema građanima, pa i oni sami kasnije počnu da funkcionišu na tom nivou.

Večno je to pitanje zbog čega naši igrači deluju bolje kad igraju za klub nego na zemlju?

Recimo, u fudbalu. Niko na Zapadu vas ne plaća zbog frizure već jer ste dobri u nečemu i ima od vas neke koristi. I ovde se ne priča o utisku i tapšanju po ramenu, nego novcu.

Kad vi vidite ljude koji na tržištu vrede 30 miliona kako deluju u reprezentaciji Srbije kao da vrede 30 evra, onda je normalno da se zapitate što je to tako?

I vrlo malo ljudi će vam dati odgovor. Zbog sistema, jer postoji određeni model u koji su uklopljeni i koji je stvaran godinama. Vremenom taj mehanizam nađe način da izvuče ono najbolje iz delova.

Kod nas  taj sistem ne postoji, nije postignut dogovor šta je optimalan model, kako u društvu, tako i u sportu. Često učesnicima dozvoljava da sami biraju uloge, što uglavnom nije najsrećnije rešenje.

 

Preneseno to  je ono da svako voli da radi ono što se ne razume i da se meša u ono što ne zna.

Tako vam je u porazu, kritikuju oni koji ne shvataju igru, jer demokratija pretpostavlja da svako ima neki stav.

Ali ok, mišljenje je svačije pravo, problem je što se lavina slije u nešto što ne iskristališe neku normalnu kritiku, već se kreće od zluradosti do opravdavanja.

Upravo na tom putu se prenebregnu one bitne stvari. Neki to čine iz neznanja, a drugi sa namerom.

Primećujete  verovatno  kako se afera bilo kog tipa zataškava, nebitne stvari se ističu, farbaju živim bojama, kako bi se pobeglo od suštine. Isto je i sa porazom.

Da se vratim na jedan svoj tekst upravo o bavljenju nebitnih stvarima. Srbija u svemu, pa i u tom doživljavanju i seciranju poraza izgleda kao čovek koji je upao u bazen sa ajkulama i brine se koja mu je boja kupaćih gaća.

Da pričamo o tom spektru jakih i često oprečnih osećanja koja se vezuju za istog čoveka, odnosno događaj.

Novak?

Većina se ponaša kao da on nekome nešto duguje.

Čućete ultimativni dokaz toga da je on nedovoljno dobar Srbin jer živi u Monte Karlu i tamo plaća porez.

Hajde da se prvo zapitamo ko ima pravo da preispituje tuđu odluku gde će da živi?

Drugo, ko procenjuje šta je dužan državi?

Tenis je individualan sport i to sport u kome Srbija nema veliku tradiciju. Imala je jednom solidnog igrača u top 20, i to kao Jugoslavija (mi često baštinimo uspeh SFRJ kad nam odgovara).

Za mene je vrhovni patriotizam kad neko tako uspešan predstavlja svoju zemlju, taman i da nikad ne dođe u Beograd. Međutim, generalno,  svest je drugačija. Nije to da smo genetski zavidni ili slične gluposti.

Problem je što smo nesrećni, siromašni i onda to projektujemo na one koji to nisu.

Opet o Novaku… Kada pobeđuje, slavlje prerasta u pripisivanje nadljudskih moći, opštu euforiju. Onda na delu imate toliko uvlačenje javnosti da je njemu samom neprijatno.

Vređaju se njegovi protivnici i slične stvari. A onda, kod poraza, izmeni se samo predmet poruge.

Setićete se ovoga, ako ne ponovi uspehe u 2012. kako će ga preseliti u penziju. Njegovu auru je nagrizla povreda u Dejvis kupu, odnosno ono što nije stigao u petak na prvi meč.

I odmah kreće poređenje sa Nadalom, kako je Španac stigao na polufinale, kako je patriota. Kad ljudima kažeš da nije to ono, dali su ti pehar, ček, i rekli,“nećemo te zadržavamo, žuriš kući“, oni gledaju sa nerazumevanjam, ne znaju kakve su obaveze pobednika.

Ali, prvi su potrčali da bace kamen…

Kad tako kolektivno razmišljamo jasno je što se krećemo upravo u takvom rasponu osećanja, kao manijakalno – depresivni tipovi.

 

Mnogo je teško kad ti je sport jedini ventil ili pokušava da bude način na kome dokazuješ ne samo svoj identitet već i  nadmoć nad drugima.

 

Usuđujem se da kažem da naša svakodnevica upravo ne dozvoljava taj relaksirani pristup stvarnosti, da nam sam život ne daje da pristupimo nekim stvarima opuštenije i da mnoga pitanja doživljavamo kao sudbinska, iako ona to nisu.

Znači, da ponovim, nama nedostaju mehanizmi da otpustimo sve loše što se dešava. Ta agresija, taj bes se izlije u razvlačenju po blatu onih kojima prilepimo etiketu gubitnika.

Ovo ne mora da se desi u sportu. Društvo je puno agresije, dovoljno je videti šta se dešava u školama. Jasno da gomila nezadovoljstvo ispoljava na slabima, na onima koji ne mogu da uzvrate. Istorija ljudskih odnosa je upravo na tome zasnovana.

Ovo kad kažem da ne mogu da uzvrate u praksi izgleda ovako…

Posle poraza, onaj koji je gubitnik je u defanzivi, od njega se očekuje da trpi sve što mu se dešava. Neko bi to nazvao i društveno prihvatljivim ponašanjem.

Znate ono, „izgubio je i umesto da ćuti, on se javlja za reč i nešto pametuje“.

Evo primer, posle onog poraza od Slovenije većina fudbalera je ćutala. Oni su razapeti, pokupili su se, ispalili nekoliko fraza i pobegli. To je ono „kad se pokrijete ušima“.

I onda, javio se  mali Ninković iz Kijeva koji je neoprezno rekao da nije u redu da ga tako valjaju po blatu, da političari koriste sport da kanališu bes naroda u nekom pravcu koji njima odgovara.

Sad, da li ga je novinar isprovocirao da to kaže ili ne, tek on je rekao ironično, „Izgleda da smo krivi i za Kosovo“.

Takav izliv mrženje nije viđen od devedesetih. Velika većina ga je etiketirala prvo kao izdajnika, zatim pada predlog da mu se uzme pasoš. Da ste sproveli anketu, on bi bio državni neprijatelj broj jedan.

Znači, šta se javljaš, ćuti, pusti nas da se istutnjimo. Kad krene lavina, pomeriš se nepogodi sa puta. Nema kritike, što sam pre neki dan napisao, jedina odluka koja se donese je ta da se bude u hibernaciji dok se gomila izviče i to je to, hajde po starom.

Upravo zbog toga greške su uvek iste. Jer, ako bi sad neko proučio antologiju srpskih poraza, ne samo na terenu, nego uopšte lako bi došao do začaranog kruga.

 

Prvo loženje, precenjivanje sebe uz povremeno unižavanje protivnika, potenciranje stvari koje su totalno nebitne za ishod neke borbe, onda slom, bes, posipanje pepelom gubitnika, jalova rasprava o uzrocima gde se nikad ne pogodi suština. Posle ide apatija, pa okret i novo busanje u grudi, kad sve kreće ponovo.

 

To je formula po kojoj funkcionišemo.

Eto,  večeras sa nabacao dosta stvari kao tema za razmišljanje. Alergičan sam na konačna otkrića, univerzalne istine i slično, u šta se pretvaraju zaključci ovakvih večeri.

Ukratko, moj stav, koji ne mora da bude ni u kom slučaju tačan, je da mi projektujemo sopstvene neuspehe, i kao pojedinci, i kao narod, na sport. Da nešto što bi trebalo da bude igra koristimo kao potpuno pogrešnu stvar.

Ta nekultura u porazu se rađa upravo iz nezadovoljstva drugim stvarima, kombinovano sa odsustvom nade da će biti bolje.

 

Dakle, kad nemate više nadu, a ja nikoga ne mogu da krivim posle ovih dve decenije što je tako, kad nemate tu nadu za generalno bolji život, sigurno je da tu nadu nećete imati ni u sportu.

 

Mentalno mi ni sebi ni drugima, ne dopuštamo drugu šansu, jer iskustvo govori da se stvari ne menjaju, da su neke stvari okamenjene. Iz toga logično sledi  zaključak da ni naredni put nećemo gledati drugačiji ishod.

Kvasac za takav stav je neumerenost  pa sve to izgleda kao da kombinacija želje da zgrabiš što više i razočaranja kad shvatiš da nisi uspeo da pokupiš ni mrvice od onoga što je izgledalo kao slasni kolač.

Ali, mislim da je to široka tema, možda o tome napišem nešto u budućnosti…

 

Facebook Comments