blog
Šta mi na kraju ostane i čemu na kraju služim u ovom vrtu bede, zla i očaja u koji se pretvorio današnji svet, nego da se radujem malim radostima, suzim nad malim pobedama, volim moj mali život i ljubim ovo malo svetlosti što tamu razdvaja?
Ne mogu. Neću. – su izjave sa tačkom. Iza njih nužno ne mora da stoji objašnjenje, osim kada sama želiš da ga daš. Pravdanje je nepotrebno, i ne moraš nikad i nikome da se opravdavaš.
Kako su me šišali do glave da bih imala “jaču” kosu i kako je žbun čekao pubertet da se trajno naseli na mojoj glavi. O loknama, sedoj kosi, fotografu Gojku i još koječemu.
Zašto odrasli, zreli ljudi, sami ne reševaju svoje sukobe? Plaše se sebe, ili se plaše drugoga? Ti drugi su ogledala – koja nam ne govore uvek da smo najbolji i najlepši na svetu. Što i sami znamo, ali ne volimo da čujemo od drugog.
Nije mi potrebna supstitucija mladosti, ni da “izgledam dobro za svoje godine”. Potrebna mi je kvalitetna nega. Koja ne košta besmisleno, koja nije za maskenbal, za scenski nastup, već za svakodnevno korišćenje, za brzo šminkanje i pristojan izgled.
Na kraju leta, nije važno gde si bio, ako si bio, već da li si se na tom putu odmorio, te da li ćeš u sledećih 11 meseci uspeti da zaradiš za novi odmor.
Ostalo su nijanse.
Kad pobediš sebe. Kad se izložiš. Kad ceo stadion navija za nekog drugog.
A ti trčiš, ne znaš da od sebe ne možeš da pobegneš.
I izgubiš.
A ipak, ne propadneš.
Koračala sam već polupraznim Beogradom, ispred mene je išla žena u lepim crnim pantalonama, i belom košuljom zavrnutih rukava, vodila je psa, i delovala kao osoba koja voli što živi. I pas voli.
U vreme kad svi čitamo isto, oblačimo isto, jedemo isto, a verujemo da smo posebni, neke žene izrađuju zaista jedinstvene stvari.
