Ajd’, živeli!

Pred svaku Novu godinu i pred svaki rodjendan stigne ona. Besna, pomamna, nemilosrdna, opaka. Računica. Traži izveštaj, ne priznaje amortizaciju, opravdanja, mogućnost rolanja kroz vreme. Traži jasno, šta je uradjeno, šta nije, zašto nije, dokle se stiglo, i kako se misli dalje. I saplete me tugom, da ne bih da ustanem po nekoliko dana. I sve mi tih dana izgleda i zvuči gore nego što jeste. Svetske krize, ratovi, gubici, emotivni strahovi, ljudska zloba, glupost, nemoral… sve se pridruži vlastitom preispitivanju, ulije se u tu čemernu i gadnu reku nerecikliranog otpada, i nastave zajedno dalje.

Ponekad tu bujicu zaustavi nečiji osmeh. Ponekad lepa reč. Ponekad, kao za jednu Novu godinu, odlučim da je ignorišem i prespavam, pa me u 20 minuta do ponoći pozove prijatelj i, zaprepašćen činjenicom da sam sama, u kući i pidžami, dodje po mene, i odvede me na žurku. Koja i nije žurka za pamćenje, ali taj gest i taj prijatelj jesu. Zauvek.

Desilo se to i danas. Javila se moja draga, divna prijateljica, iz daleka. I nasmejala me je, i prevela na drugu stranu obale. Tako lako, tako neprimetno ljupko.

Pokušavam da saberem godine i da izvučem neki zaključak: da lis u bolje parne od neparnih, prestupne od običnih, kada se dešavaju bitno dobre, a kada bitno loše stvari… i jedino što sam shvatila je da 39 nije prost broj.

U to ime, živeli!