11 godina ranije…
Nikada neću zaboraviti jutro 24. marta 1999. Sećam se svakog detalja tog jutra. Bukvalno svakog. Znam šta sam imala na sebi od odeće (mantil kajsija boje, sivkasti džemper, i bež spenserice koje mi je majka kupila za rodjendan, koji je, inače bio tek za mesec dana. Rekla je: “Daj da ti kupim te cipele, vidiš šta se dogadja, ko zna kad ćemo sledeći put moći da ih kupimo.”) Koračala sam dugom i ravnom Tankosićevom ulicom, i negde kod Gujine kuće (Guja, doajen kragujevačkog asfalta, poznat kao vlasnik lokala “Šarlo” i “Nikako”, u kojima je čuvao ono malo preostalog urbanog duha Kragujevca ’90-tih) sam čula ptice. Divno, sunčano prolećno jutro, sa sve ptičicama koje cvrkuću. “Kažu da rat miriše”, pomislila sam. “Meni jutros miriše samo proleće”. (Da sam ikada završila roman koji mi je zauvek uništen pucanjem hard diska na racunaru, on bi počeo tom rečenicom.)
Sećam se i svakog detalja tog dana. Kako sam u samousluzi kupila nekoliko paketa “pampers” pelena, a neke babe me napale kako radim za NATO, jer stvaram zalihe. Spasila me kasirka. Platila sam čekom, na odloženo. Za 90 dana. Ček je stigao na realizaciju, a bombe su još padale.
Užasno me je bilo strah.
Poželela sam da Maru, koja je tad imala 18 meseci, vratim u stomak. Da samo bude uz mene… tada sam jedino bila spokojna…
… u leto 2003. prvi put sam ugasila svetlo pred odlazak na spavanje.
