Decembar
Igramo se između dve vatre. Ja, i meni dragi i bliski ljudi smo u centru, a sa dve strane nas gađaju nevolje. Izbegavamo, ali u svakom krugu neko bude pogođen.
I igra traje, i traje… Često sam bez daha.
Koga stignem, povučem da ga ne pogodi.
Neko povuče mene.
Sve više se izvijam, osećam da u sebi nemam mnogo snage…
Ovo mi je bio dominantan osećaj, ne samo ove, 2018. već i nekoliko prethodnih godina.
Nemam u sebi osećaj pobede, samo bih da se igra završi.
Da se malo igramo nečeg drugog.
Da dugo i sporo dišem, da mi udisaj bude jak.
Decembar je bio složen.
Probudilo se u njemu nešto, što će možda da okopni sa prvim snegom, ili će možda da potraje i da procveta.
Ne znam šta će se desiti, ali možda je od cilja, bitnije da razmislim zašto priželjkujem proleće.
Ume i zima da bude lepa.
Želim sebi duge i spore dane.
Spokojne.
Vreme za čitanje.
Za sve kafe koje sam obećala.
Sve zagrljaje koji mi nedostaju uveče pred san.
Razgovore posle kojih se osećam bolje.
Želim da dišem duboko.
Da neko od mojih igrača uzme loptu i povede lepšu igru.
A šta vi želite sebi?
Svi će vam čestitati i želeti svoje želje, ali važno je šta vi zaista sebi želite?
Srećno sa tim!
