Oktobar
Kad neko umre, sećamo ga se i govorimo o onome što nam je za svog života, kakvog god, dao. I kako su nam ti darovi značili, pa i kad nije bio čovek za sve, al’ eto, nama dao, ili ga nismo ni znali, ali nam poklonio svoju umetnost, neko javno lice svoje, i bio nam (ili bila) drag(a). I eto, sad ode, a ostavi nas da doveka patimo…
Sebičan je čovek.
I to se u smrti vidi, bolje nego u životu, gde se ima prostora za pretvaranje, za uloge van scene.
Otišo čovek, biće, nije važno šta nam je dao (ili dala) jer smo ostali živi, naprimaćemo se darova, uzećemo i kad ne daju, zgrabićemo sa te trpeze šta nam treba, živi smo.
Važno je šta smo mi njemu dali, jer je njegovo primstvo završeno, taj više ništa ni od kod uzeti neće, i ono cveća što mu nosimo, ne nosimo zbog njega, no zbog sebe, da nam bude lepša gruda zemlje ispod koje više nema ničeg.
Šta smo mu dali, pružili, prećutali da smo videli da je uzeo od nas, koliko smo ga jako grlili, a koliko glasno aplaudirali, jesmo li okrenuli glavu pred kraj, teške su te samrtničke priče, ili smo slušali, držali za ruku, pokušali da ga otmemo od Đavola, jer svi ćemo kod Đavla, Bog je pravedan, i zna nas dobro i ko smo i šta smo. I koliko smo uzeli, a koliko dali.
U oktobru je preminuo Boris Trivan. Duhovit, mlad, pametan. Jedan od onih koje ne poznajem lično, nikada se nismo sreli, ali smo čavrljali na Twitteru. Taj je uvek znao gde je meta, nije lutao vrednosno, tačno je umeo da precizno saseče svaku glupost u ovom društvu.
Zbog njega sam sve ovo iz prvih pasusa pisala, imala sam tih dana potrebu da svakom koga cenim idem i kažem:”Care, to što ti radiš je za ovo društvo lekovito.” A ima tih ljudi na Twitteru, ima ih i u životu, dragoceni su.
Hana je trčala “Trku za srećnije detinjstvo”, ja sam sa strane probala nešto da fotografišem. I čudnim čudom, zabeležila militrenutak.
(fotografija: ja, slučajno)
U oktobru moja drugarica iz osnovne škole organizuje modnu reviju na Sajmu mode u Kragujevcu. Zove me, po drugi put, da budem manekenka za njene šalove i ponča, koja sama tka, na razboju. Ta drugarstva, od vajkada, su mi, kako vreme prolazi, sve značajnija. Mi se ne viđamo, ne pijemo kafe svakog dana, ne ogovaramo Cicu iz trećeg jedan, ne kukamo ni na muža, ni na učiteljicu, ali kad zatreba, uvek smo tu jedni za druge. Realno, ako nekog poznaješ 40 godina, i još mu se nisi popeo na glavu, onda je to stvarno prijateljstvo 🙂
(Marija, Suza i ja, drugarice od 1978.)
