Mart

Dok selimo izložbu “Rat sjećanja” iz Novog Pazara u Kragujevac, zove me majka. Rano je jutro, takav poziv nikad ne sluti na dobro. Te noći je hitna tatu odvezla u bolnicu. Pokušavamo da saznamo šta se dešava, kako je, samo dva dana pre toga sam ga videla, sve je izgledalo normalno…

Zima, 2005. oko Božića. Praznici su, sedimo skupa tih dana i obedujemo. Jednom, primećujem da tata jede manje nego ranije. Sutradan slično. Počinjem da posmatram njegov tanjir, shvatam da jede jednu sarmu. Uvek je jeo dve. Nagovaram ga da ode kod lekara i uradi krvnu sliku. Sve u redu, hemoglobin nešto snižen, ali, kažu, u njegovim godinama… U narednih nekoliko meseci, i dalje je sve u redu, ali hemoglobin… Insistiram da stalno ide na kontrole, smršao je. U junu, majka je otišla na proslavu svoje godišnjice mature, ja na svoju. Vraćam se kasno noću i zatičem oca koji ne spava, čeka me. Vrtelo mu se u glavi, nije smeo da ode sam na spavanje. Tog jutra, uzimamo upute i odlazimo u bolnicu. Nisu rezultati alarmantni, “u njegovim godinama” (tad ima 64), ali ipak ga zadržavaju. Posle mesec i po dana raznih pretraga, postavljena je dijagnoza: rak debelog creva. Zovu ga i tihi ubica. Mi smo ga presreli, sledi operacija, terapija, zračenje… I ode život dalje, kao da se ništa nije ni dogodilo.

U jednom trenutku, pre par godina, u nekoj priči, on kaže:”Meni su ovo poklonjenje godine i poklonjen život. Da sam onda umro, ne bih video ni Hanu, ni Janu (moja mlađa ćerka i moja mlađa bratanica).

Nižu se dani, otvaramo izložbu, okupljaju se neki dragi ljudi. Posle se srećem danima sa učenicima Prve kragujevačke gimnazije koji dolaze da vide izložbu. I sa njihovim profesorima, od kojih su neki bili i moji profesori.

(na ovoj su slici moji profesori: jedna od njih mi je zaista bila profesorka u gimnaziji, kod nje sam maturirala, a od ostalih sam mnogo naučila u životu: kako praštati, kako podržati, kako kritikovati, kako živeti, kako biti prijatelj….)

Tata je i dalje u bolnici, izgleda da se zlotvor rak vratio, u gorem obliku nego pre. Sezona je gripa, zabranjene su posete bolnici… Ljuta sam ne sebe što ovog puta nisam gledala bolje. Ne znam koliko je sarmi jeo. Možda sam mogla nešto da vidim, primetim, reagujem… Kolege, prijatelji, kumovi, školski drugovi i drugarice, zovu, raspituju se, pomažu svi zdušno i koliko mogu. Osećaj da nisam sama, da kao porodica nismo sami je utešan i leči. Blagoslovena sam ljudima, ne znam da li sam ih sve zaslužila, čime i kako.

Sve sam i hrabra i jaka, ali jedne večeri ipak počinjem da plačem. Posle tog plača, zovem brata i kažem mu da dođe. Neka sve bude dobro, i biće, nadam se, ali neka, zbog sebe dođe.

Dolazi, ali je zabrana poseta, svesni smo da je to u najboljem interesu bolesnika, poštujemo, ali… Neprocenjivo bi nam bilo da možemo da budemo bar na kratko sa njim, bar malo, nekako.

Odrasli smo ljudi, znamo šta sve može da se desi, ali se nadamo. I verujemo.

Koristimo svaki trenutak da brat i ja, budemo zajedno.

Aj sa mnom da skinemo izložbu.

Aj.

(Programer iz Engleske se vratio u Srbiju :))

Krajem meseca odlazim u Tetovo, imamo promociju “Biber” zbirke. Samo prolazim kroz grad, malo od njega ostaje u meni, ali ostaju divni ljudi, sa kojima se srećem. Sa Fllanzom, prvi put od kad je postala mama. Fllanza, to je moja prepoznata duša. Pogledale smo jedna u drugu prilikom upoznavanja, 2015. godine, u proleće, znam tačno i mesto i scenu imam u glavi, pogledale smo se u oči, i počele da pričamo. Petnaest dana nismo prestale. Tako smo se prepoznale.

(Šarena džamija, Tetovo, Makedonija)

U martu se ne sećam da sam nešto bitno kuvala ili spremala. Svakako smo nešto jeli tih dana, ali mi nije bilo važno… Ali, u martu me na gastronmsko druženje poziva Mahlat, pa evo njenih đakonija.