Libar ili zašto, do sinoć, nisam slušala Gibonnija

U tom dalekom gradu, pored mene je bio stranac.  Mogao je da bude i na drugom kontinentu, možda bi mi bio bliži. Putovali smo nepoznatim predelima, on je bio usamljen, ja sam sebi bila nepoznata, jedino je bila poznata muzika koja se čula, a koja se svirala jer mi nismo imali više šta da kažemo.

Jedno drugom. Samom sebi. Naše priče više nisu ni postojale, i mi smo to znali. Osećala se tuga, ali ona nas nije dodirivala. Više je izgledalo kao da pokušavamo da se unesemo u emocije prosečnog filma, ali nam ne ide, a ne ide ni glumcima, i mi shvatamo da bi to sve, da se dešava nekom drugom, izgledalo mnogo bolje, da bi postojala neka patnja, a ne samo mučna tuga.

Muzika je izmišljena da bi pokrila težinu ćutnje. Potom je postala umetnost.

Posle sam se tom muzikom dugo lečila. Od sebe. Ispunjavala neku prazninu, koja je svrdlala po mom stomaku i činila me uvek sitom svega.

Lečila sam se od sebe, od njega, od nečega što nikad nije bilo, i što nikada neće biti. Ostao je libar mojih dugova.

I ostala je ta muzika, koja me je dugo zaceljivala, i koju nikada posle tog dugog lutanja prazninom više nisam mogla da čujem.  Pomogla mi je,kao lek, koji čini da ti bude bolje, ali prestaneš da ga se sećaš čim ozdraviš. I za sledeću bolest ti pomaže drugi lek, ne taj…