Gimnazija
Kako sam samo bila uplasena! Totalno zbunjena i prestravljena. Ta velika škola, te velike učionice, ti osori profesori… Uglavnom se predstavljanje svelo na to da u razredu ima dobre dece, koja dolaze iz škola u centru grada i loše dece koja dolaza iz periferijskih škola. I da će mnogi pokvariti uspeh, da su ocene iz osnovne bile poklonjene, a da ćemo prave ocene videti tek na tromesečju… užas!
Moj pubertet je, inače, bio jako težak. Polomila sam prednje jedinice odmah pošto su izašle, i odlučno odbijala da bilo šta uradim. Nosila sam lenonke, i dugačke, široke džempere, koji su sakrivali mršave kosti. Čitala sam sve što je bilo napisano, a došlo mi pod ruku. Stripove, novine, knjige, stručnu literaturu, tatine “materijale” za dosadne sednice. Sve mi je bilo zanimljivo, i sve što čini kakav-takav smisleni red slova sam gutala. Ljude sam držala na nekoj distanci, koju su neki smatralu uobraženošću, neki nezainteresovanošću, neki nezanimljivošću. Uglavnom, nikada nisam umela da lako sklapam poznanastva, da ćaskam sa nepoznatima i polupoznatima, da naučim da se dopadnem u prvih osam sekundi… a, da. Nisam umela ni da prećutim. Ni da iskuliram… Pa sam tako pubertet provela pitajući se šta me je snašlo, i iščekujuči da što pre prodje. Nesrećna, stalno povredjena, a ponekad i besna.
Kroz gimnaziju sam tih godina prošla lakše nego kroz pubertet. Nosila sam dobro znanje, i imala sam sve petice. Uglavnom, no to nije ni bitno.
Tek sam se sabrala negde u trećoj godini, na novinarskom smeru, kad sam promenila imidž, i postala svesna svoje ženskosti… a tad me strefila prva nesrećna ljubav, ali nije tema. Pisaću nekad i o njoj, ali ne sad.
… i 24 godine kasnije, prošle subote sam se ponovo našla na prvom susretu sa Gimnazijom. Maja je poželela da upiše sedmi razred u gimnaziji, u specijalnom odeljenju za matematičare. Prijem je bio u čuvenoj svečanoj sali… sve sam videla sebe kako mi uručuju nagrade za litererarne radove, videla sam sve one profesore od kojih sam strahovala, i sve one koje sam neizmerno poštovala. One koji su me kažnajveli i one koji su me nagradjivali. One koji su me naučili životu i one koji me ničemu nisu naučili, osim da vreme prolazi… suze koje su kretale sam zaustavljala mislima da sam sada ja ta koja je jaka, i da sam tu podrška Maji.
Maji? Maji ta podrška nije ni bila potrebna. Njoj se sve svidelo. Nije od tog dogadjaja pravila dramu, nije se “primila”, jednostavno je isplivala iz svega radoznalo iščekujući početak priprema, i potpuno uverena da je na pravom mestu. Nije mi dozvolila da na facebooku napišem šta sam doživljavala… čini se da sam, ponovo, i uplašena i zbunjena… naučih li nešto u životu????
