Po treći put u školskoj klupi – ili kako jedno “izvini” obriše sve brige iz mamine glave

Krenula sam treći put u prvi razred osnovne škole. Moj muž tvrdi da je krenuo prvi put, jer se ne seća nijednog pre, ovaj mu je najvažniji. Kao majka-veteranka u reformisanom školskom sistemu, na sve sam unapred bila spremna. Na 12 predmeta, raznih, na puna odeljenja, u školama u kojima otpuštaju učitelje, jer je ovoj državi samo obrazovanje teret. Na loše uslove, stare klupe, na teške rančeve koje nose mala pleća… U redu je, govorila sam sebi, važno je uploviti u sistem tek onoliko koliko je potrebno da se održiš, ostalo ćemo da radimo u kući, školu odavno ne shvataju kao vaspitnu instituciju, a sve manje i kao obrazovnu… U škole polaze deca, a iz škola izlaze ljudi, ono što se u međuvremenu stekne i nauči ostane tako za ceo život. I tu najmanje mislim na samo znanje – sigurno, i ja i svi koji ovo čitate imamo primere druga ili drugarice koji su jedva završili osnovnu, a danas proleću pored nas u luksuznim automobilima. Znanja svako uzme koliko mu je potrebno, ali vaspitanja, shvatanja društva u celini, e – tu mora mnogo da se da, i u školi i kod kuće. Inače, zgazili bi nas sve oni kojima smo davali da prepisuju od nas.

I takvim brigama i mislima ophrvana, ispratih svoje prvače. Nisam delila svoje brige, naravno, sa njom. Imala je dovoljno svojih. Ali, dve su bile najveće: prvo, brinula je da kad krene u školu neće imati vremena da se igra. Drugo, brinula je šta će biti ako joj se škola ne dopadne? Pričali smo, objašnjavali, poturali stariju sestru da sa njom razgovara, dok mi prisluškujemo iz druge sobe, dovodili starije đake, pa ih kao slučajno zapitkivali. Ništa nije pomagalo, brige su bile njene i bile su velike.

Tog, prvog dana – upoznali smo, na kratko, učiteljicu. A ona je svojim đacima, kao znak raspoznavanja, poklonila veliki narandžasti cvet, brižljivo napravljen, sa imenom svakog deteta. Pre nego što je dete krenulo u drugi školski dan, sve moje drugarice su bile obaveštene o cvetu “koji mora da se zaliva i neguje”, i sve smo se divile trudu koji je u to uložen. Bilo mi je jasno da i mene, treći put u prvom razredu, čeka potpuno novo iskustvo.

Dete je bilo zabrinuto samo prvog dana. Drugog je trčalo ka školi. I sad kreće ranije, mnogo ranije – iako joj do školskog ulaza ne treba više od tri minuta. Raduje se svakom danu, dolazi nasmejana i vesela, puna nekih netipičnih utisaka. Ne govori puno o tome šta se u školi radilo, više govori o svojim osećanjima. Jasno nam je da se puno radi, vidimo sveske i knjige, kad ima domaći, pa ih donese kući, vidimo i beleške učiteljice. Uglavnom su – cvetići, bravo i vrlo uspešno… No, jedna beleška me je posebno raznežila: napisan je tekst, o tome šta je dobro, ali i upozorenje da nešto može i bolje – no, iznad tog teksta je pisalo:”Izvini! Nisam videla da si…” Učiteljica koja se izvinjava učenici prvog razreda?! Moj osećaj da mi je dete na pravom mestu je bio potpun. To jedno “izvini”, meni je govorilo mnogo više od svih bravo i vrlo uspešno. Govorilo mi je da mogu da zaboravim na one brige sa početka. I da nađem sebi nove, ako već moram da brinem.

Vrlo radoznalo sam prihvatila poziv upućen svim roditeljima da jedan ceo radni dan provedem u razredu. Zanimalo me kako izgledaju časovi, kako se moje dete ponaša, kako druga deca, na koji način uče. I ne mogu da prepričam kako je to iskustvo izgledalo, uglavnom: zamislite da vas neko vodi kroz čaroban svet učenja slova i skupova kao kroz priču koja u sebi sadrži i Novaka Đokovića, i kolače, i loptice, i razgovor o tome da negde u svetu svakog sekunda, dok se pucne prstima, jedno dete umire od gladi, a dotakne se i porodica, i zdrava ishrana i važnost igre… Zaboravila sam što sam došla, i da gledam kako se moje dete ponaša, uhvatih sebe da sam i sama htela da podignem ruku da odgovorim na pitanje. No, ne bih stigla, verovatno, ta deca drže ruke u vazduhu stalno, jer su stalno uključena, i stalno se kroz razgovor o poznatim stvarima dolazi do novih saznanja. Pitali su me kako mi je kod njih u gostima, i iskreno sam odgovorila da bih htela tu zauvek da ostanem.

Na kraju – ja tu i jesam bila zbog sebe – moje dete srećno i odlazi i dolazi iz škole.

Moje dete više nema briga – igra se i u školi, a ima puno vremena i za igru kod kuće. A škola joj se jako dopala – što je očigledno. Pročitala sam joj ovaj tekst, tražeći kritiku i odobrenje, jer se o njoj radi. Rekla je:”Dosadno. Predosadno.” Šta ću – ne umem kao učiteljica. Možda, ako mi dozvole da još koji dan provedem sa njima…. i sa učiteljicom Gordanom Gajić, u OŠ “Svetozar Marković”, u Kragujevcu.

PS. U međuvremenu, osim svih slova azbuke, moje dete je naučilo i sva slova znakovnog jezika, i pesmu „U svetu postoji jedno carstvo“ na znakovnom jeziku.