Dan kad se ne jedu trtice

Jednom sam ovo ispričala uživo, i dok sam govorila, shvatila sam da me mladi koji su me slušali nisu razumeli. Pojedine pojmove i vreme u kom se priča dešava morala sam da opišem, pa ću to sada da uradim na samom početku.

Ovo je priča iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, i niko od aktera više nije među nama. U to vreme, moja baba – junakinja ove priče, i svih mojih priča, jer se pripovedanje uči, i prenosi sa generacije na generaciju, na razne načine. Veština pripovedanja ista je ona koja je naše pretke okupljala oko vatre, ista ona koja ih je bodrila junačkim pesmama, ona koja je napisala Bibliju, Kuran, najbolje romane svetske književnosti, i ona koju danas zovu “storyteliing”. Tom veštinom pripovedanja moja baba je usadila u mene temelje životnih vrednosti. Neke njene priče nisam razumela dok nisam i sama odrasla. Jedna od njih je i ova priča.

U to vreme, govorimo o vremenu posleratnog siromaštva, a siromaštvo je isto u svim vremenima, to je ono doba kada nemaš šta da jedeš. Ratovi, oskudica, izrabljivanje, neobrazovanost, nemanje nikakvih šansi u životu da svoj status promeniš su uslovi za siromaštvo. Neko ispliva iz njega teškim radom, neko pukom srećom, najviše njih izbegne iz bede promenom društvenih okolnosti.

Moja baba, rođena 1922. godine, u selu Brzan, kod Kragujevca, rođena je i odrasla u siromaštvu. Iako je postojala škola, nju nisu školovali, kao što nisu školovali žensku decu tih godina gotovo uopšte. Žensko dete je tuđa večera, tako se govorilo, imalo je jednu ulogu u porodici: da odraste, da se uda, da rađa i radi u polju i kući. Škola za to nije, smatralo se, potrebna. Samo je trošak. U takvim okolnostima moja baba je odrasla, udala se, rodila, radila. Sve baš kako je i trebalo da bude.

Njene životne okolnosti promenjene su promenom društvenog sistema. Posle Drugog svetskog rata, moj deda se zaposlio u fabrici, “Zastavi”, a cela porodica, deda, baba, moj otac i stric, živeli su u iznajmljenom kućerku u kragujevačkom naselju Pivara. Deca su išla u školu, i bili su dobri đaci, uprkos tome što su obojica rođeni sa hendikepom, jer su bili slabovidi.

Moja baba je išla u Narodni front, gde se vršilo opismenjavanje. Tu je naučila da čita, sa svojih skoro 30 godina. Da piše nije naučila nikada, ali joj je čitanje otvorilo potpuno novi svet. Nije ona bila nikakvo čudo od žene, pa ne očekujte priču o tome kako je čitala Hajdegera i Kanta. Ne, ona je čitala onu literaturu koju čitaju početnici: narodne epske pesme i pripovetke, Zmaja, Nušića, Čopića. Ipak, iznad svega je cenila obrazovanje. Knjiga je postala važnija od ikone u toj kući. Knjiga je promenila svet u kom je ona živela.

U tom svetu, kuvala je svakodnevno, obična, prosta jela: pasulj, grašak, boraniju, đuveče razne, pekla je hlebove i mesila uštipke. Nedeljom, ili nekim većim državnim praznikom (a kako je moja porodica prestala da slavi verske praznike, takođe kao posledica društvene promene imate u OVOJ priči) na stolu je bilo meso. Kokoška neka, donosili su je seljaci iz okolnih sela, ili su gajili u dvorištu nekoliko piladi. Cela kokoška na stolu, to je bila gozba. Bivalo je kokoški i da se kupe, cele, u nekim radnjama, ali u to vreme meso se ređe kupovalo u prodavnicama.

Kokoška se pekla na krompiru, dugo se rumenela, dok joj kožica ne postane sasvim hrskava.

Onda se iznosila na sto, u tepsiji u kojoj se pekla, i velikim nožem delila na komade.

Deci je sledovao batak sa karabatakom.

Glavi porodice, mom dedi, belo meso.

Babi, domaćici, ženi, ostajala je trtica.

Žene koje su izrodile ovo društvo jele su isključivo trticu. Kokošije dupe, sa malo ili nimalo mesa na njemu. Kožica je bila žilava, čak ni ona nije bila hrskava i ukusna kao na krilcima ili batacima.

To je bilo sledovanje za žene, i žene su to prihvatale. Bile su site, krompir je zasitan, zato i jeste osnov svake sirotinjske gozbe.

Decenije su prolazile, trtica je ostajala. Nekad i kao navika. Nekad i kao izjava:”Ja najviše volim trticu!”, kao prihvatanje svog mesta i sebe u takvom poretku sveta. Pristajanje na daj šta daš, i to mi je mnogo, ipak sam ja žena.

Svašta je prećutala, progutala, složila se, povukla se, ali triticu nije mogla da proguta zauvek.

• NIkada, nikada, nemoj da si bez svog parčeta hleba i nikada nemoj da jedeš trticu, ponavljala mi je u kratkim godinama detinjstva.

Uopšte mi nije bilo jasno o čemu ona govori. Ja uvek dobijem batak. I njega ne volim, ne volim da jedem uopšte. Kožica je žilava i tvrda, i ima neke tačkice, kao da se kokoš uplašila, pa naježila, pre nego što su je smakli. To mi je bilo gadno.

Bila sam zaštićena. Društvene okolonosti su se menjale, moja porodica je odmakla iz početnog siromaštva mnogo pre nego što sam se ja i rodila. Moja majka je bila školovana, otac takođe. Podrazumevalo se da sva deca idu u školu, ali se insistiralo da žensko dete mora da ima svoje parče hleba. Svoju platu. Kolika, tolika, ali da ne zavisi ni od koga.  Baba je uzimala i moje knjige, čitala je uvek, ponekad bi me nešto pitala, da proveri da li je razumela.

Ja sam njenu priču o trtici, o ženi koja ne zaslužuje bolje, o trpljenju i pristajanju na trpljenje takvog položaja, razumela tek kad sam dovoljno odrasla da shvatim da nema za svakoga batak, a da u nekim porodicama, u nekim životima, i kad ima, i kad kokoška može da se iseče na bezbroj malih parčića, i kad mogu da se kupe samo bataci, ili belo meso, za sve – i danas, neke žene imaju samo ostatke.

Zbog svih tih žena, koje i ne bi da o tome govore, zbog svih tih žena koje ne smeju da kažu da ne vole trticu, da nikad i nisu volele, zbog svih žena koje će same sebi da odrežu komad za koji ih je društvo naučilo da im pripada, zbog onih koje neće ni jesti meso, “neka, nek ima za decu”, zbog svih onih koje bi možda, čitale, možda bi pisale, možda bi letele u svemir, a možda bi i samo kuvale, ali zato što to same žele, ne zato što samo to mogu – zato sam pisala ovu priču o mojoj babi, Angelini Milićević, rođenoj Kuzmić.