Tata
Pre neki dan, zove:
- Alo, priča mi Z. sad da ima neka Žarkovićeva knjiga o Vučiću. Jesi ti čula nešto?
- Jesam.
- Teško meni, sa vama što sve znate.
- Ćuti, šta bi bilo da ne znamo?
- Meni lakše sa ovima što ne znaju, nego sa vama što znate, a ćutite. Ajde, beži.
Jutros, završimo uobičajen razgovor, onaj kad ja zovem, a koji u sebi nazivam „prebrojavanje brojnog stanja“, koji mi treba da uđem u dan spokojna, svi su dobro, zdravo, idemo dalje. Kad, posle pola minuta, zove me:
- Je li, jesi ti stvarno dobro?
- Jesam, šta ti je?
- Zvučao ti je glas nešto slabo, pomislio sam da nisi najbolje, moram da proverim.
Niko ne zove da proveri da li sam stvarno dobro. Stvarno. Samo on. Čuje finese u glasu, čuje i ono što mi je u glavi, sve čuje. Dobro sam, drugima je dovoljno. Ne i njemu.
Tata.
(Karikatura: Mića Miloradović, knjiga “Nenaručene priče”)
Facebook Comments Box