April
Preselile smo se, Maja i ja. Kako sam svakog dana u neizvesnosti od toga šta donosi sutra, sve obaveze radim što brže mogu. Tako smo se preselile dan ranije od dogovorenog. I dalje planiram odlazak u Makedoniju, na trening Mir-Paqe, radujem mu se. Uživamo u novom stanu, istražujemo novi deo grada. Čitam “Magi – Kao da je bila nekad” Dušana Vesića. EKV je moja grupa, jedna moja. Ostale poštujem, volim da slušam, ali EKV – oni su me odredili.
(video sa kanala Preslicavanje, blog Preslicavanje )
Tata je bolje, raspoložen, počeo je da jede normalno i da čita novine. Na Onkologiji u Kragujevcu neki ljubazni i fini ljudi. Od čistačice, koja je potpuno divna i pažljiva, ne znam kako se zove, do lekara. Hana je u obdaništu imala najbolju drugaricu, Milu. Ispostavlja se da je njen tata lekar mog tate.
Znači, ja sam dedi veza za lekara? – pita Hana.
U nekom trenutku prethodnih meseci desilo se da je grupa Kragujevčana i Kragujevčanki koja je učestvovala u organizaciji prikupljanja novca za lečenje Teodore Vranješević predložena za Đurđevdansku nagradu, najveću nagradu Grada Kragujevca. To mi promiče, ne očekujem. Ipak, u želji da tati u bolnicu donesem neku lepu vest, u jednom trenutku mu kažem.
Ne znam da je nečim što sam uradila bio više obradovan. Ikada. Sutradan, dolazimo ponovo mama i ja u bolnicu kod njega, a on sa vrata viče:”Katarina, jesi ti meni juče govorila o nekoj Đurđevdanskoj nagradi, ili sam ja to samo sanjao?” To postaje ona dobra vest, lepa tema o kojoj govorimo u bolničkoj sobi.
Da se udesiš za tamo, nemoj ono tvoje “baš me briga”, naređuje, ja se smejem, ima sve da zasenim, tata, ništa se ne brini.
U petak, dan pred moj rođendan, donosim kofer i kolega Nećko ga pakuje u auto, u ponedeljak me kupi kod Batočine, idemo u Makedoniju na trening. Radujem se, proleću, rođendanu, Makedoniji, treningu…
U subotu, rođendan mi je, iako ja nisam od onih koji rođendane smatraju posebno važnim događajima, jer me tata naučio da se slave uspesi, ono što si postigao, a da vreme prođe i onima koji se trude i rade, i onima koji samo čekaju da prođe, ipak mi je lepo. Nekako su svi posebno nežni prema meni. Odlazim u bolnicu da odnesem tati ručak. Zatičem ga kako jedva diše, sa maskom za kiseonik… Milujem ga i pričam mu, on povremeno očima, ili skidanjem maske, da znak da me razume…
Plačem bolničkim hodnicima, sve mi je jasno, a ipak…
Uveče, molim Borisa da krene sa mnom. Ustvari, potrebno mi je da mi on kaže, kao što uvek kaže, da ništa nije tako strašno, da će biti bolje, da preterujem i paničim bezveze.
Tata je slabiji nego što je bio. U jednom momentu, skida masku sa lica i pita, jedva čujnim glasom:
Šta kaže čaršija za Đurđevdansku nagradu?
To je poslednje što sam iz njega čula.
On se bori da ne umre danas, na moj rođendan, kažem Borisu dok izlazimo iz bolnice.
Ujutru, odlazim u bolnicu, i zatičem prazan krevet.
Odlazim u dvorište u kom sam rođena, i zatičem meni najtužniju sliku na svetu.
Čaršija, kragujevačka čaršija, uvek cinična, uvek stroga, uvek duhovita, oprašta se od mog tate dostojanstveno.
Moj spakovan kofer, umesto mene, odlazi u Makedoniju.
Tuga, najintenzivnija tuga, traje šest nedelja, ili po našim običajima, 40 dana. Ne valja ako traje mnogo kraće, ni mnogo duže, u oba slučaja treba tražiti pomoć, govori mi Snežana, koja mi je dugo bila psihoterapeutkinja, a onda mi je postala prijateljica.
Javljaju se neki divni, meni nepoznati ljudi. Shvatam da sam i tatu znala delom, da postoje ljudi koji ga poznaju drugačije, iz drugih okolnosti. O njemu piše Slobodan S. Ilić, lekar iz Niša, i jedan prijatelj mi to šalje.
Piše i “Politika” u šahovskom dodatku.
Odbornici Skupštine grada Kragujevca glasaju da dobijemo nagradu. Mi odlučujemo da od novčanog dela iniciramo izgradnju inkluzivnog igrališta za decu, kakvo ne postoji u Kragujevcu.
