Blogoexperiment

Za sve što dalje bude sledilo, potpuno je odgovorna moja školska drugarica Mira. Podsetila me je, nedavno, da sam se ulenjila. Jesam, priznajem.

Uostalom, udata sam za pisca. Romanopisca. On pise svakodnevno. Ja ne. Uvek su mi bili gadni ti parovi iz iste profesije. Kao, oni nisu konkurenti. Kao, podržavaju se. Kao, oni su jedno drugom najžešći kritičari. Ma nemoj. Važi. Pokažite mi tog muškarca koji će ponosno da izjavi kako je ponosan što njegova žena ostvaruje veće tiraže od njega. Ili, ona je dobila Oskara, a on je ponosan na nju, nema veze što on nije. Nema to pojma. Ne postoje takve ljubavi. I, iskreno, mislim da bi bile i neprirodne. Samo deca mogu tako da se vole.

Eto, sad imam opravdanje za lenjost. Neverovatno kako se uvek nadje opravdanje.  Uostalom, uvek sam mrzela da pišem dnevnike. Kad bi nam u školi zadali da vodimo dnevnik na raspustu, ja bih poslednjeg dana izmišljala dogadjaje i datume. Kao, tog i tog dana me deda vodio na sankanje, pa smo našli promrzlu pticu, koju smo uneli u toplu sobu, nahranili i spasili sigurne smrti. Baš lepo. Kakva bezvezna laž! Bila sam idol profesora srpskog. U Gimnaziji, blaženopočivša profesorka Stojanović je umela da kaže: “Ja tvoj rad ostavim sa strane, pa kad se načitam glup’osti, uzmem njega, da se odmorim”. Uvek me bilo sramota. Kad sam dobijala petice iz matematike, nisam morala da stojim pred celim razredom i čitam neke intimne misli, nad kojim bi se oni iz poslednjih klupa gurkali i podsmehivali. I sad, ću, kao, da pišem blog, iako već vidim iste te iz poslednjih klupa kako se podgurkuju.

Možda je u pravu moj kum Radoš, kad kaže: “Ti, bre, previše brineš.”