O psima, deci i još ponečemu

U subotu smo devojčice i ja bile na izložbi pasa. Moja deca jako vole životinje. Ne bih sebi da pripisujem zasluge, ali jesam podržavala tu, po svemu, prirodnu ljubav. Marija je sa godinama stekla i neke strahove, ali Hana je još uvek neustrašiva. Dirljivo je posmatrati je kako prilazi ogrmnim psima, i kako se oni umiljavaju oko nje. Ta iskonska privrženost i to poverenje ne izviru iz naučenog. To su čisti osećaji, jednostavno, dete i životinja se prepoznaju, i bez strahova, sa velikom radošću, prilaze jedni drugima.

Negde gde počinje saznanje, tu počinju i strahovi, i ogradjivanje i od životinja i od ljudi. Uvek me je fascinirala činjenica da male, čiste duše, nekada postanu gadni, zli, ljudi. Gde se zagubi taj momenat prepoznavanja i poverenja? Koja je to tačka u kojoj iskrena i otvorena duša postane plašljiva, odbojna, gde se i u kom momentu napravi klica zla? I kolika je uopšte tu odgovornost roditelja, ili se neki procesi odvijaju sami po sebi i svojim zakonitostima na koje se ne može uticati?

Sa dilemom kako mogu da utičem na vaspitanje svoje dvogodišnje ćerke, uporedo ide i odnos sa njenom trinaestogodišnjom sestrom, a mojim prvenčetom, ljubi je majka. Ona je iz posebne, prezaštićene priče. Vapsitana je pod staklenim zvonom, ne bih li joj nekako nadoknadila emocionalni stres, nastao kao posledica razvoda njenog oca i mene. Njene srneće oči su sve češće uplakane, a svaka od tih suza cepa dušu, iako sam i sama pripadnik armije plačljivica, zbog kojih opstaje indrustrija papirnih maramica.

Iako bih to najviše na svetu želela, svesna sam da ne mogu da ih zaštitim od života. I iako pripadam onom, sve manjem delu čovečanstva, koje veruje u kovanje sopstvene sreće, za razliku od većine koja veruje u sudbinu, negde postajem svesna da ih ne mogu zaštiti od njihovih života. Njihovih patnji. Njihovih suza. Kao što ni moji rodtelji nisu mogli mene….