Suma sumarum
Danas sam, verovatno poslednji put, u nekoj web anketi kliknula na polje za godine 35-39. Već sledeći put biću medju onima koji krckaju drugu polovinu života, u zlatnoj petoj deceniji.
Malo sam se žacnula. Šta sam sve ja mislila o osobama koje imaju 40… bolje da ne pišem, ali verovatno svaka prosečna tinejdžerka misli slično. Recimo, da tada imaš izgrađen svoj svet: recimo, svoj krov nad glavom. Jeste, imamo ga, muž i ja, kao višedecenijski robovi banke koja nam je, posle detaljne pretrage i istrage, odobrila, kako se to kaže – dugoročni kredit. U momentu njegove otplate imaću 67 godina.
Mislila sam da ljudi u “tim” godinama imaju stabilan posao, karijeru, materijalnu satisfakciju… stabilan posao u socijalističkom smislu zlatnih ’70-tih nikada nisam, niti ću imati (pojašnjenje potražiti pod “novija istorija Srbije”, “svetska ekonomska kriza” i “novinarstvo” kao izbor profesije). Karijera? Gradila sam je dve decenije, i srušila kao kulu od karata. Što i jeste bila – samo moja iluzija da želim, mogu i da ću sa svim što nosi, jednog dana, biti ok. Nije mi žao što sam je srušila, naprotiv, to mi je jedna od pametnijih odluka u ne-više-tako-kratkom životu. Bila je to klasična priča o neuzvraćenoj ogromnoj, pa ako hoćete, i patetičnoj ljubavi. U kojoj sam davala sve, a nisam dobila ništa. U kojoj sam bila ponižena, izrabljena, emocionalno uništena… ali sam volela i bila zaljubljena u – svoju ljubav. Šta, niste doživeli takvu ljubav? Srećniče! Da li i dalje volim? O, itekako.
Da sve ne bude kompletan fijasko – imam divnu porodicu. I divnu decu, i sjajnog, obožavanog partnera. Zašto ne koristim reč muž? Zato što je muž onaj koji dođe kući, ruča, i zaspi na kauču uz “Večernje novosti” (moja percepcija 40-tih iz tinejdžerskih dana). Moj zakonom potvrđeni suprug nije taj muž. On je “u dobru i zlu, dok nas…”
No, i to na šta sam ponosna stekla sam iz drugog pokušaja. Što bi jednom rekao moj (premudri) otac: “Čovek može da promaši samo dva puta u životu: kada bira profesiju i kada bira životnog partnera.” Eto, ja sam promašila gde god sam mogla.
I znate šta? Uopšte se ne kajem. I nije mi žao. Moje greške, moji pokušaji, moje kule od karata, moje iluzije, moja ljubav, moje davanje i kad znam da je uzalud – to sam ja. I ne, više mi nije bitno ko će sve to kako da shvati i kako da tumači…
Moj život – moji snovi. Trebalo mi je samo 40 godina da to shvatim.
Živeli!