Burkini ili bikini? U čemu (ni)je razlika?
U Francuskoj su danas policajci odvodili neke žene sa plaže.
To su žene koje su se sunčale i kupale u burkiniju – u kom je telo pokriveno.
Druge žene su se na istoj plaži kupale u bikiniju.
To je kostim koji je pre samo 50-60 godina, takođe, bio zabranjen, i zbog čijeg su nošenja žene, takođe, proterivane sa javnih kupališta.
Isti društveni pritisak se vrši na ženu koja se kupa pokrivena, i na ženu koja se gotovo gola kreće gradom. Uglavnom, retko kad je to izbor žene – one pod uticajem svoje kulture, vaspitanja, sredine u kojoj žive, roditelja, muškaraca kojima žele da se svide, drugih žena od kojih žele da budu lepše – biraju šta će obući.
Uklopi se u sredinu čiji želiš da budeš deo – je pritisak koji se vrši na sve žene.
I one koje su danas na posao otišle u štiklama i sakou, i one koje su pokrile svoje lice do neprepoznatljivosti. Ne štrči, budi kao sve druge, poruka je koja se ženama nameće od rođenja.
Društvo u Evropi neguje obrazac žene koja ima dugu kosu, plavu najčešće, pa se žene uništavaju blajhanjem. Obrazac belog dela planete je direktiva za celi svet. Ima kod Čimamande Ngozi Adiči, nigerijske književnice, u knjizi „Amerikana“ deo u kom objašnjava kako se Afrikanke i Afroamerikanke (da, postoji razlika, objasnila je i to) prilagođavaju američkom diktatu lepote. Pa tako ispravljaju svoju kosu, što im stvara ogromne i teško zalečive rane na koži glave, jer su hemikalije kojima se to čini užasno agresivne. No, sve uspešne Afroamerikanke nose ravne frizure, i po cenu narušavanja svog zdravlja. Od Opre Vinfri do Mišel Obame, čak i kad imaju moć da utiču i da menjaju obrasce, one to ne čine. Izlažu se svakakvim mukama da bi bile prihvaćene u svetu koji diktira samo jedan obrazac kako mora da se izgleda.
(Mišel Obama: zašto ona izgleda ovako? kad je prirodno ovakva?)
A taj trend nalaže zaposlenim Evropljankama da na posao odlaze u suknji određene dužine, sa takođe ispravljenom kosom određenih boja, našminkane, na štiklama. I većina žena se u takvom dres-kodu muči, ili se muči bar jedan deo radnog ili slobodnog vremena. I većina će reći da „voli lepo da izgleda“, i da je to njen izbor. A nije – bar ne više nego što je izbor pokrivene žene da nosi burkini. Ili burku. Ili nidžab.
Jer, kad bi se deci po rođenju pružao model prirodnih mama, okupanih, čistih, ali prirodnih boja kose, bez šminke, u udobnim cipelama i odeći koja ne steže i dužine je koja prija, kada bi sve majke nosile ono u čemu se dobro osećaju, a ne ono po čemu će ih drugi vrednovati, kada bi sve voditeljke, glumice, pevačice, izgledale onako kako tog dana žele, a ne onako kako moraju „zbog posla“, kada bi vaspitačice, učiteljice, lekarke, prodavačice, negovale svoj lični, po izboru, a ne nametnuti stil odevanja – onda bi i deca kad porastu mogla da izaberu da nose šta hoće.
Model lepote i moda se menjaju – hvala kreatorima, te kovrdžava kosa i prirodne obrve budu u modi jednu sezonu svakih 20 godina, pa i ja nekad „uhvatim trend“. Evo sad, na primer. No, istina je – niko mene neće da hapsi i proteruje zbog kovrdžave kose, ali je istina i da će me vrednovati po tome da li sam na razgovor za posao, u banku, po dete u obdanište, došla u sakou, suknji i štiklama ili u farmerkama i patikama.
Po izgledu će mi odrediti važnost u društvu, poziciju, materijalno stanje, pa čak i jesam li udata ili neudata (kako to? Po burmi, koja je takođe društveno uvedeno pravilo po kojem se razlikuju udate od neudatih žena.)
Ali, reći će svi – to je normalno. Tako se svi ponašaju, to je deo kulture i običaja.
Slažem se.
Ali, zato što razumem stege koje mene stežu, mogu da razumem da će žena odrasla u drugačijim društvima izgledati drugačije od mene.
Ona će i dalje biti isto pametna, isto brižna majka, isto korisna društvu kao i ja – ali će se njen način odevanja i prilagođavanja društvenim normama osuđivati, dok će moj biti u ovom delu sveta prihvaćen.
(zašto je ova žena nepoželjna na evropskim plažama?
I ne – nemojte da prevodite ovaj slučaj na pitanje vere. Jer ćemo doći na sklizak teren koja je vera bolja. A to svi zapravo i hoće – da pokažu jednu normu, jedan pritisak, jednu veru boljom od druge.
Biti žena u današnjem svetu je lakše nego biti žena u svetu od pre sto godina. No, ipak – to što su žene, pre nekoliko decenija, stekle pravo da se obrazuju i rade i dalje ne znači da su oslobođene. Znači da su osvojile samo jedan deo sloboda koje im, kao ljudskim bićima, pripadaju.
Jednom sam prisustvovala sceni u kojoj je muškarac, islamski vernik, isterao pokrivenu ženu iz bazena. Ne zato što se kupa pokrivena, već zato što se uopšte kupa na javnom mestu.
A jednom sam se kupala, u vrlo zatvorenom jednodelnom kupaćem kostimu, ali sam po izlasku iz vode poželela da budem pokrivena od glave do pete. Nekoliko desetina muškaraca je sedelo na plaži i buljilo u mene – jer sam za njihove društvene norme bila čudo. Bilo mi je jako neprijatno. Zato mogu da zamislim kako se osećaju pokrivene žene u svetu koji želi da ih, po svaku cenu, otkrije. Neprijatno, nepoželjno, ili neželjeno previše poželjno.
Burkini neće rešiti pitanje integracije muslimana u evropske zemlje. Neće rešiti ni položaj žena ni u islamu, ni u katolicizmu ili pravoslavlju. Ni problem terorizma.
Burkini će samo da omogući da neke žene mogu da se kupaju u moru.
Za sva ostala pitanja obratite se nekim moćnim muškarcima. I ponekoj ženi koja se uklopila u društveno prihvatljiv obrazac.
(šta njih dve zapravo razlikuje?)
izvrstan i važan tekst.
Nadam se da jeste, i da će čitaoci razumeti zašto je ovo važna tema.
Točno! Nedavno sam naišao na fotografiju časnih sestara na plaži. One se ne kupaju, ali izlaze, šetaju po plaži, pored vode. Niko ih nije otjerao niti zabranio pristup.