Sreća – epilog
Uporno je pokušavala da namesti postolje za plastičnu jelku, ali nije uspevala. Lomila se plastika, pucala kako je dodirne.
- Vidi, i plastika se lomi, podseća me na moju dušu. Slomila sam je na parčiće, ali se ona, nekako, sastavila. Plastiku moram da bacim, i da smislim šta ću. Ne ide bez jelke. I još malo da ukrasim, da spremim čiz kejk, i rusku salatu. Tu rusku salatu niko ne jede osim mene, ali ću da je spremim. Imam i ja dušu, ma neka i bacim pola, jednom se živi. A ko bi rek’o, prođe godina, dlanom o dlan. Stariš, draga moja, dani su ti sve duži, a godine sve kraće. Čuj, starim! Starim, šta ću, i za ovu plastiku kažu da ne može da se razgradi 100 godina, i ona puca kako je pipnem, a gde neće malo mesa i kostiju između kojih struji krv? A zamisli da može čeljade da se razgradi? Da se popegla, ispravi, sastavi iz početka, da mu se oduzmu loša sećanja, loše navike, loše misli… A šta će ti takav život? To k’o lutka, spolja porcelan, unutra šuplje. A, što, ti kao ne znaš te porcelanske ljude? Ne znaš, ne greši dušu, svako nosi svoju muku, samo je nečija muka od krvi, nečija od porcelana. Nečija od bodljikave žice. Ali, svako je ima, i svakom je njegova najteža, što bi rekla moja pokojna baba… – vodila je unutrašnji monolog, dok je pobadala jelku u saksiju, i stavljala ukrase na nju.
Jednu za drugom uključivala je lampione u struju i bacala one koji ne rade. I polupane ukrase, olinjale girlande, sve je bacala, kesa za smeće je bivala sve veća.
- E, vala, dosta sam čuvala svašta. Sve što ne radi, sad ću da pobacam…- u pola misli prekinulo je zvono na vratima.
- Ko li je pa sad? I šta sad hoće od mene? – besnela je dok je brzo koračala ka vratima.
Pred vratima koja je odlučno otvorila stajao je poznat čovek. Onaj koji je dolazio pre dve nedelje, i koji se izlakunoćao sa njom, i rekao da se više nikada neće videti.
- O, kakvo iznenađenje! Dobar dan, otkud VI? Rekli ste da se više nećemo videti?
- Dobar dan. Tako je, rekao sam, ali ljudski je, a ja sam običan čovek, ljudski je pogrešiti. Pa sam došao da Vam se izvinim. Ne zato što sam pogazio reč, ne. Da Vam se izvinim što Vas nisam ozbiljno shvatio.
- Primam izvinjenje, sve je u redu, nego objasnite mi. Šta niste shvatili?
- Vidite, prvo sam zazvonio na Vaša vrata. A onda na još 13 drugih. Kod nekih ljudi sam išao namerno, baš kod njih, neke sam sreo slučajno, a neke sam usput upoznao. Svima sam nudio sreću. I niko, kao ni Vi, niko je nije hteo. Bilo je onih koji su se zahvaljivali, nije to za njih, neki su me psovali, neki me nisu ni razumeli, a neki su, ti su mi najdraži, oni su me slali kod drugih ljudi. Nudio sam sreću njima, oni su me su me usmeravali na druge, kojima je potrebnija. No, bilo kako bilo, od Vas je počelo.
- Dve nedelje hodate gradom, i niko, baš niko, nije hteo to što Vi nudite? – sad se začudila i žena. Uvek je mislila da je mnogo lakomislenih ljudi, nekad je i sama bila takva, tako se najlakše preživljava.
- Niko. Vi, i još 13 ljudi – jedan ratni veteran, radnica u trafici, žena koja putuje, razvedena majka, tatina princeza, umorna lekarka, baka koja prodaje cveće, žena iz reda za meso, profesor filozofije u Gimnaziji, žena koja je bila sa mužem u Urgentnom centru, jedna koja je pravila kolače, kažnjeni službenik, vesela frizerka – sve sam ih obišao, razgovarao sa njima, i svi su me, listom, odbili.
- Zaista? Pa šta ćete vi sad? I gde ćete sa svom tom neraspoređenom srećom?
- Ja ću da se povučem. Moj zadatak je obavljen.
- Kako obavljen, kad nikome niste dali sreću? Zar Vam to nije bio cilj?
- Ja sam svima dao mogućnost da ljudi vide njihove muke. Da shvate kako drugi žive, da gledaju na svet i na sreću tuđim očima. Nema sreće same po sebi, ona ne postoji nezavisna od nas samih i od drugih ljudi oko nas. Postoji dok imamo jedni druge, dok umemo sebe da vidimo u tuđoj duši. Makar se nikada ne sreli.
- Zanimljivo. Nego, u čijoj duši ja da vidim sebe? – pitala ga je, malo su joj oči suzile, to je od prašine sa one jelke, sigurno.
- To ćete Vi meni reći. Kad se sretnemo sledeći put. A srešćemo se, sigurno. Želim vam lepu Novu godinu.
- Ne i srećnu?
- I to ćete Vi meni reći, kad se ponovo sretnemo.
Čovek se okrenuo i otišao niz stepenice.
Ona je zatvorila vrata, i naslonila se na njih.
Napolju su se čule petarde i trubači, iz daljine je odzvanjao limeni zvuk. Neko je slavio odlazak godine, čijoj se sreći i lepoti radovao, samo tren ranije.
KRAJ