Daske za šalovanje
Jednom, a ima tome mnogo vremena, recimo 35 godina, moj deda se posvađao sa prvim komšijom. Oko neke gluposti, ali kako to obično biva, reč po reč, uvreda po uvreda, povišen ton, „a kad si ti meni“, „kako te nije sramota, a ja sam tebi onda…“ i ta svađa postade velika.
Kućni saveti su zasedali danima, većalo se „kako može?“, prisećalo svih uvreda, nezašećerenih kafa, malo slatka u čančetu, poprekih pogleda, nedosutih čašica rakije kad se htelo još malo… kad krene lavina „a kad je on meni“, brzo pređe u „kad su oni nama“, i za nekoliko dana prekinuše se svi kontakti između dve porodice.
Kapijica, postavljena da se lakše prelazi iz jednog dvorišta u drugo je prvo zaključana,
a onda je postavljena ograda.
Nije se ni pozdravljalo u prolazu, zbog čega je mene i danas malo sramota. Okretala se glava na drugu stranu, a razni su obilazili i jedne i druge i prenosili šta se, kao, priča, i kako je sve to ccccc. Babe su prekrštale ruke podgrudi, i uzdisale, „kako ih nije sramota?“… Zbog čega baš sramota meni nikad nije bilo jasno, ali ja sam bila dete, a ko decu pita, ima da rade kako im se kaže. U opasnim po život situacijama, preskakala se ograda i pomagalo, bez razmišljanja o svađi. Ali se posle njih opet ćutalo.
Umreše, jedan za drugim, i deda i komšija. Nije se išlo na sahrane. Umreše i babe.
Već se niko nije sa sigurnošću više sećao zbog čega je do svađe došlo, rodila su se deca, došle snaje i zetovi, malo po malo, počeše prva klimanja glavom, prvi pozdravi… trebalo je 20 godina da odnosi počnu da otopljavaju.
Dve decenije sukoba zbog – sada ću vam reći tačno čega – vraćenih neočišćenih dasaka za šalovanje. (Izvinjavam se ako sam upotrebila pogrešan majstorski termin.)
Koliko je malo potrebno za sukob, i koliko se on teško ispravlja. Koliko je, u kolektivnom porodičnom (i svakom drugom) malo sećanja na početak svađe, a koliko se ona prenosi i ostavlja duboke posledice, najviše na one koji u svađi ni učestvovali nisu. A kad bi se vratili na početak svakog sukoba, u njemu bi našli neke daske. Za šalovanje. Jer, „kad su oni nama…“