Oliva na atletskoj stazi
Gledam posvećeno Svetsko prvenstvo u atletici, ne zato što se razumem, nego volim. Svi sportovi u kojima se jedan tim takmiči sa drugim, ili jedan sportista protiv drugog mi nisu inspirativni, koliko atletika.
Tu si sam protiv sebe, protiv vremena, protiv zemljine teže.
A za mene je to najteža borba. Ta borba protiv sebe, kad izvlačiš ono što ne znaš da postoji.
Jednom, davno, u prvoj godini gimnazije, na insistiranje profesorke, a tad se profesorima nije moglo reći ne, našla sam se na školskom prvenstvu u atletici. Nevoljno i nespremno, no, profesorka je mislila da moram da predstavljam ne svoje odeljenje, nego celi razred.
U tom dobu, svako će reći najosetljivijem, to se podrazumeva, no moje tinejdžersko doba je bilo i traumatično, bila sam ružna, mršava, i sakrivena toliko duboko u sebe, da je delovalo da me niko nikada neće pronaći.
(Evo, plačem, koja sam budala bila.
No, da se vratimo atletici, o budalaštinama neki drugi put.)
Mršava, neugledna, sa naočarima koje sam uzela od tate, neki retro model iz ’60-ih, koji je meni bio super, polomljene prednje jedinice, nisam ličila ni na šta. Na kombinacju Olive i pileta štrebera, recimo. Ako to možete da zamislite. Pa još crnje.
Doduše, jesam trenirala rukomet, i bila u kondiciji, i imala noge za trčanje, ali ništa više od toga. Ni volju, ni želju, ni mogućnost, a najmanje sam htela da me cela škola gleda u šorcu. Da sam mogla, trčala bih u togi. Sa kaputom. Tatinim. Nisam mogla.
A kad te krene, vozi te, te se tog dana zaista cela škola skupila na stadionu, tada je bavljenje sportom bilo obavezno, a posebno u gimnaziji, teže je bilo imati peticu iz fizičkog, nego iz matematike (ko ne veruje, neka pita mog brata, taj zna. Matematiku.) Uz jadnu mene (jel da da je i vama već žao mene me?) trku na 400 metara su trčale dve najzgodnije i najlepše devojke u školi.
Sa velikom grupom navijača (naravno, najboljih frajera).
Zemlja se nikada ne otvara, na žalost, ne možeš da propadneš kad najviše hoćeš.
Propadneš kad nećeš, ali i to je druga tema.
Devojke su trčale, navijači su navijali, ja sam se batrgala, da trčim što brže, da se ta muka završi što pre.
Nedovoljno brzo.
Naravno da sam bila poslednja, mada bi romantične priče zahtevale pobedu.
Bila sam osramoćena (u svojoj glavi, ali svet je samo odblesak misli, kad ima Sunca), izložena, najsporija.
Trka je trajala predugo, taman dovoljno da me preplavi sva tuga koju sam u sebi nosila.
Atletika.
Kad pobediš sebe. Kad se izložiš. Kad ceo stadion navija za nekog drugog.
A ti trčiš, ne znaš da od sebe ne možeš da pobegneš.
I izgubiš.
A ipak, ne propadneš.