Decembar

Ne verujem u horoskope. Ni u gledanje u dlan, u šolju, u pasulj. Ni u iznenadnu, palu sa neba, materijalnu sreću. Verujem da koliko radiš toliko i vrediš, i toliko imaš. Ne uvek mereno feničanskim izumom koje je u savremenom svetu merilo svega. Uopšte ne mislim da se sve može kupiti, i da je novac merilo sveta. Nekad sam najbogatija kad nemam ništa, kad mi promaja duva kroz džepove (novčanike nose i imaju oni koji u njih mogu nešto i da stave)… nije ovo ta priča, odlutaše mi misli…

…. Ovo je priča o decembru, mesecu velikih očekivanja. Sve što se nije desilo, sve što se nije dogodilo, sve čemu se nadam, sve što mi treba, nadje svoje mesto u decembru. I susreti se gomilaju, svi bi da podele iznenadni napad dobročinstva, euforije, sreće… nisi srećan kad si sam, makar ti duvali sibirski vetrovi kroz džepove.

U decembru čitam horoskope. I tražim u njima da piše da ću imati ljubav i razumevanje u porodici, da će “svi dosadašnji višegodišnji napori i zalaganja konačno biti primećeni i bogato finansijski nagradjeni”, da će mi zdravlje biti dobro, da ći na leto da putujem u daleke krajeve i da se ne upuštam u rizične finansijske poduhvate (da ne izgubim olako ono iz dela pod navodnicima, čemu sam inače, zbog konjukcije znaka u Ovnu i Meseca u Strelcu sklona).

Uopšte se ne razumem u horoskope i tumačenja planeta. Ali, samo u decembru, makar i na +20 stepeni, hoću da verujem da će se sve dobro što nije imalo vremena da se desi u ovoj odlazećoj, desiti baš u nastupajućoj godini.

Lakše je, i lepše. A naći će se i prijatelja da tokom decembra delimo euforiju.