Samo tebe nisam sita, kafano!
Svako mesto na kom sediš van kuće, možda nešto piješ, i možda ali ne obavezno i jedeš, za mene je kafana. Postoje još poslastičarnice i picerije, ako bih ušla u užu klasifikaciju ugostiteljskih objekata.
Svi ti restorani, kafei, kafići, kafe-barovi, ovo-ono, su samo kafane, koje su se pokondirile, i koje bi da se imenom ograde od ljudi.
Ali, nije ni svaka kafana – kafana. Tamo gde moraš da budeš mnogo fin i mnogo tih, da se mnogo nalickaš, da paziš šta jedeš i ne znaš šta ćeš da dobiješ kad naručiš jelo, a ono grančica i čeri paradajz na poslužavniku veličine kakvu je moja baba iznosila pečenje za slavu pred kuma, to vam je sve ono što kafana nije.
Pre interneta, kafana je bila najdemokratičnije mesto na svetu. Tu je svako ko je došao, dobrodošao, a pre pojave ovih novokomponovanih objekata ugostiteljstva – to je bilo mesto na kom su za istim stolom sedeli predsednik opštine, direktor gimnazije, poštar i radnik u Zastavi. Društvo za kafanu nije bilo definisano po staležu, profesiji, garderobi, bilo je definisano ulogom u društvu, koja nekad, nije bila određena debljinom novčanika.
Postojao je i novinarski sto, za kojim su sedeli skupa i oni koji su bili posvađani. I poneki radnik DB-a, dal po službenoj dužnosti, ili što voli, ne zna se.
Sve se rešavalo u kafani – i sve se dešavalo u kafani. U kafani si bio boem, u životu pijanica. U kafani si bio pesnik, u životu propali filozof. U kafani si bio dasa, u životu promašen slučaj.
No, znalo ti se mesto, kafana je imala svoju hijerarhiju, znalo se ko zove turu (ko je poslednji stigao), znalo se ko plaća ceh, a ko pije na tuđ račun. I ko nema sitno, nikad.
Kafići su samo malo lepše obukli enterijer, čaše i ponudu, ali su i tu pravila bila ista. Nisi mogao sa 15-16 godina sa vrata direkt u “Bahus”. Prvo bi se slomio, jer su na ulazu bile stepenice, takoreći nevidljive, pogotovo ako gledaš mimo glava, “samo da vidiš koga ima”. A onda, kad te niko ne bi ni pogledao, znao si gde ti je mesto. Pa dok prođe nekoliko zima i leta, možda se i primakneš ulazu.
Znalo se ko gde sedi, ko sedi za šankom, ko je tu da ga vide, a ko samo da vidi…
Pa posle “Šarlo”, pa “Nikako”, Sinema, Akadamija, pre njih Toza, Nine… Dom omladine sa vremena na vreme… pa Stara Srbija, pa Balkan.
I onda se sve raspršilo u beskrajon.
Na kraju, kao i na početku ostao je “Balkan“…
Volim sve te kafane sa pogledom na grad. Iz Balkana vidiš crkvu i gimnaziju. Za Kragujevac dosta. Jednim pogledom obuhvatiš dušu, a posle ako ćeš dalje da gledaš, gledaj.
Sad, kad prođem, sednem za stari sto za kojim je sedeo moj otac sa društvom. Obraduju mi se, obradujem se i ja njima, platim po pivo, setimo ga se. “Stano, daj ovoj mojoj ćerki kafu, meni isto, al ona da plati…”
Ručak posle smrti mog oca bio je u Balkanu.
Instagram: @balkangradskakafana
U Balkanu ponovo radi šalter. Ko razume, razume, ko ne razume, nek kupi girice u petak, shvatiće. I dok se ne sapleteš na neki nevidljivi gradski stepenik, nećeš moći da budeš čaršijanac. Mislim, ako ti se hoće da budeš. Ne moraš. Možeš i bez kafane kroz život.
Samo, ne znam kako 😉
