Cipele žene na Balkanu

Imam ja te jedne cipele – skupe, markirane, lepe. 

Đavolski su neudobne. Nisu za mene, za moje balkanske noge istrčane na igralištu Pivarčeta, sa ožiljcima i čukljevima od tesnih patika, koje mi je majka uporno kupovala, ne pristajući na činjenicu da moje stopalo raste više nego što ona želi.

Moja majka je odrasla u domu za nezbrinutu decu i uvek je imala cipele nekoliko brojeva veće, da traju godinama. Mrzi velike cipele. Obećala je sebi da svojoj deci nikada neće kupovati velike cipele, nego samo taman.

Svaka trauma jedne generacije ostavlja ožiljke na sledećoj. Majčine velike cipele mene su žuljale i moje noge su bile krvave.

Mi žene sa Balkana nikada ne nosimo pravi broj cipela. Ili su nam veće, ili manje. Naše noge nose ožiljke i naši čukljevi bole čak i kada same sebi biramo cipele.

Ne te, nisu za kišu. Ne ni te, imaju previsoku petu. Ni ove, one su pretople, biće mi vruće u kancelariji.

Ne postoje idealne cipele za nas. Ne postoje jedne koje završavaju sve potrebe.

Ako ih imamo više, šta će nam? Onda kada smo bili gladni i željni svega, onda kada cipele nismo ni mogli da kupimo jer ih prosto nije bilo, onda kada smo nosili iste nekoliko godina, maštali smo da imamo jedne cipele za kišu, jedne za sneg, jedne za svečanost, jedne za svaki dan kad je lepo vreme, jedne za onako… 

Imam sad mnogo cipela. Previše za jednu osobu, premalo za sve što je generacijama unazad ostavljalo traume.

Pakujem ih da ih prosledim dalje, ili jednostavno bacim, i mislim se: onima koji sada beže u izbeglištvo, nijedne od ovih ne odgovaraju. 

Imam li ja cipele za izbeglištvo?

Nemam.

Nemam ni cipele koje su taman – taman.

One sa početka priče su za gledanje.

Poklon koji sam dobila i sa kojim ne znam šta bih, osim da ga gledam i divim se, dok me ne štrecne urođeni strah i osećaj krivice: za taj novac mogla sam da kupim cipele za celu porodicu. Dobre, kvalitetne, da traju.

Koliko traju cipele?

Krajem 1990. poslednje one godine one države onog blagostanja i imanja svega (ovo je laž, nisu ni tad imali svi sve) kupila sam jedne kaubojke. Bordo, sa zlatnim detaljima, španske, kožni đon. Bile su užasno neudobne. Nosila sam ih na silu, jer su lepe, a žensko si, za lepotu mora da se trpi.

Lepota boli, govorili su mi.

Lepota boli, rekla sam svojim ćerkama.

Lepa si i bez toga što te boli i što te žulja i što ti je neudobno, trebalo je da kažem, ali nisam.

Trpi, rekla sam.

Trpela sam, rekla sam sebi.

Trpela sam te kaubojke, i kad su izmodele, nosila sam ih sa sobom u sve selidbe.

Iz podstanarske studentske sobe kod gazdarice Đurđevke u Vojvode Stepe koja je stavljala kadicu sa potopljenim ćebadima u kadu za kupanje da se stanarke ne bi previše kupale i trošile struju i vodu, i koja je ulazila kad nismo tu i parfemisala se našim parfemima, koje nikad nije vraćala na isto mesto, bilo je baš briga da sakrije tragove, njena je soba, može da radi šta hoće. I iz stana koji nam je izdao policajac koji živi u obližnjem mestu, ali je stan u novogradnji dobio od države, pa je ranom zorom posle noćne smene upadao i isleđivao nas: je li nam ko dolazio, zašto nam je dolazio, šta mislimo o političkoj situaciji. On mi je zabranio da kutiju sa bižuterijom držim u stanu, jer njegova mala ćerkica traži da joj kupi takve minđuše i ogrlice, a on za to nema para. Imao je veliko imanje, u slobodno vreme kad nije na dužnosti bavio se poljoprivredom, radio je kao policajac, dobio je stan od države koji je masno izdavao, ali ćerki nije mogao da kupi jeftinu bižuteriju. Pa sam zato ja morala da sklonim svoju, koju je dete razgledalo vikendom, kad odem kući, a oni dođu porodično u stan, kao da nije izdat, i kao da imaju sva prava da vršljaju i preturaju po njemu.

Nosila sam ih i kad sam se vratila u rodni grad, da radim na jednoj tek osnovanoj televiziji.

I kad sam se udala, nosila sam ih sa sobom.

I kad sam se nedugo potom razvela, opet su u malo stvari koje sam imala, jer devedesetih niko nije imao mnogo stvari, osim onih koji su pljačkali tuđe, opet su nekako i te kaubojke tražile novi život sa mnom.

Uvek su bile u nekoj kesi, u dnu nekog starog kofera, za koji mi je bilo žao da ga bacim, neka, zatrebaće, ofucani kofer, sa ofucanim stvarima u njemu. 

Zatrebaće. 

Ko zna šta vreme nosi.

Šta god da nosi, ti te čizme obuti više nikada nećeš, govorio mi je glas razuma, ali moj glas razuma nikada nije dovoljno glasan.

Glas traume, straha od budućnosti i onoga što nosi, a znamo već da to nije ništa dobro, ne smej se, plakaćeš, ako ti je dobro stavi kamenčić da te žulja…. uvek je jači.

Mogu da se poprave, baš bi bile lepe, ako bi ih neki obućar sredio…

Pre neki dan sam iz stana u Beogradu izbacila ceo kofer – star, ofucan, sa starim i ofucanim stvarima.

U koferu su bile kaubojke.

Lažeš da imaš sačuvane kaubojke? – čudio se moj muž.

Ne lažem, evo su.

Gde si ih kupila?

Negde u Knezu, ne sećam se, da li je bio komision ili neka skupa radnja…

Nemoj da ih bacaš, sad, kad si ih toliko čuvala. Mogu da se srede…

Moja ćerka je odnela kaubojke kod obućara.

Mogu da se srede, greota je, to je vintidž skroz, sada je to moderno.