Februar
Razgovor kojeg se najčešće setim vodila sam pre par godina sa svojim kumom, Verkom. Zamolio me je da mu objasnim čime se ja tačno bavim, šta radim i kako. Potom smo pričali o Borisu, mom mužu, o Nemanji i Vojinu, njegovim sinovima…
– Kad bi tvoja pokojna baba Gila, umrla 2000. godine, sad ustala iz groba, kako bi joj objasnila šta svi vi radite i kako zarađujete za život?
Ne znam. Ne bih umela da joj objasnim, ne bi me razumela…
I od tad me taj razgovor prati, koliko se sve oko nas, a samim tim i u nama, promenilo za manje od dve decenije. To što nam je doneo internet, ravno je pronalasku vatre, točka ili parne mašine, iako toga nismo svesni, kao što ni savremenici pronalaska točka verovatno nisu bili svesni šta će sve on doneti u vekovima koji slede. I kao savremenici, živeći, nesvesni smo promena koje se oko nas dešavaju, i potpuno nespremni da razumemo kako će nam izgledati budućnost. Nema tog utabanog puta po kojem ćemo ići, promene se dešavaju brže nego što možemo da ih sagledamo i razumemo. U letu prihvatamo ili odbacujemo novine, ili čekamo da vidimo na šta će to da izađe, nesvesni da kad staneš, gotov si, vreme te je već pregazilo.
Kum Verko je otvorio izložbu o prestoničkoj arhitekturi Kragujevca, od 1818. do Prvog svetskog rata. Te zgrade, izgrađene u to doba, i dalje su lična karta Kragujevca i verovatno neke od najlepših zgrada ovog dela Evrope. Zgrada Prve gimnazije, suda, Prosvete, Moskve, Vojnotehničkog zavoda… One odolevaju vremenu, zato jer su umetnost.
Tokom februara osniva se, angažovanjem Gordane Jocić, mirovna organizacija sa sedištem u Kragujevcu. Postoji veliko nestrpljenje i motivacija da se mnogo toga uradi, i ne sumnjam da će tako i biti.
Tokom februara izložbu ima i moja drugarica Suza, koja pravi umetnička dela na razboju.
U februaru Centar za nenasilnu akciju ima izložbu “Rat sjećanja” u Novom Pazaru, pa putujem i tamo provodim nekoliko lepih dana. Spremamo i izložbu u Kragujevcu za mart.
Godinama unazad, od kad živim u dva grada, gotovo pri svakom povratku sa posla, prolazim kroz baštu lokala u kojem često sedi Nebojša Glogovac. Kad nije tu, nešto snima, zaključila sam, i tražila po netu o čemu se radi. On odiše nekom mirnoćom, i ja, kao šiparica, zatežem leđa kad prolazim kroz tu baštu. Odjednom, vest o njegovoj smrti… Sutradan dobijam ponudu da se selim sa Dorćola, i bukvalno je shvatam kao znak.
Kraj jedne ere. Njegove životne, moje na Dorćolu. Prolazim pored njegovog stola, po navici zatežem kičmu, i stajem…
U februaru uspevam, uz mnogo saveta, i iz drugog puta, da napravim fine, mekane i na izgled lepe krofne.
