Hoću da se igram, nemam bakču da je plevim
Krajem ’80-ih godina prošlog veka, na roditeljskom sastanku, razredna je pohvalila mog brata, rekavši da je najbolji đak u odeljenju, i da će biti kandidat za đaka generacija.
Iz klupa se začulo pitanje:
- Kako on može da bude najbolji đak, kad ide u video-klub i tamo igra igrice i troši pare?
- A šta se tebe tiče gde moje dete ide i gde troši moje pare? – odbrusila mu je besno moja majka.
U to vreme, igrice su mogle da se igraju ili na kućnom kompjuteru (Commodore 64 ili Spectrum), i to vrlo ograničene, tek su počeli da se pojavljuju hakeri koji su trgovali kasetama sa nasnimljenim igricama, ili su mogle da se igraju na automatima, u takozvanim video-klubovima. I moj brat, dobar đak, primerno dete, je vreme provodio tamo.
Pričalo se, i šaputalo, da na takva mesta idu samo problematična deca, vaspitno i moralno zapuštena. Jer, šta će dete poštenog radnika-samoupravljača na tim mestima gde nam Zapad truje decu?
Svakakve strahove sam kod ljudi viđala, ali mi je uvek najnejasniji bio strah od kompjutera. Pa još da ih neko koristi za zabavu, trošenje vremena, kad može, na primer, da za to vreme uradi nešto korisno: poore njivu, oplevu bakču, podreže voćnjak? Može da gleda „Bolji život“ na televiziji, evo već 30 godina, svake godine, bar jednom. I da mrzi profesorku Emiliju, a da se smeje Gigi Moravcu. Može i da smisli lek za retku bolest, ili da pomogne komšiji da okreči stan. Može. Može i da sedi i da piše, kao sad ja, ili da čita, kao sad ti. (S tim što u korisnost ova dva poslednja nisam baš čvrsto ubeđena.)
Moja majka i sama nije baš načisto sa kompjuterima, i dan-danas misli da kad odem kod nje i otvorim latop, to radim da bih se na miru igrala. Ne da bih radila, božsačuvaj, posao je samo ako isprljaš ruke. No, tad je reagovala braneći drugima da se mešaju u njen i život njenog deteta.
Šta te se samo tiče šta ću ja da radim, da l’ ću da jurim Pokemone, ili ću da plevim bakču, ili ću da gledam Parove? Moje slobodno vreme, moja stvar, niti te pitam, niti me zanima šta misliš.
Prošle nedelje sam ga zvala, brata. Nisam pitala igraš li, nego:
- Koliko si ih skupio?
- 36. Imam nekoliko stopova pored kuće, jedan je kod Čarli Brauna.
(hint: Pokestop u Bristolu)
Naravno da je moj brat, zaposlen u IT industriji, diplomirani inžinjer elektrotehnike, odmah krenuo da igra Pokemone. Kao što ću i ja, samo da puste zvaničnu aplikaciju u Srbiji. Iz političkih principa neću da igram dok ne bude zvanično, jer mi je dosadilo da prevazilazim ograde i barijere, neću da piraterišem nešto što je i inače besplatno.
Samo da ne bude dosadna i neinspirativna. Mrzim igrice sa nasiljem, sa bezveznom jurnjavom, gde su potrebniji refleksi nego mozak. Prosto me smaraju, ja sam više za one gde je potrebna neka strategija, razmišljanje, neki kontinuitet koji te vraća.
To je moj izlazak iz realnosti, ne gledam tv, ne pijem, ne ogovaram po kućama, ne gajim cveće, ne mažem nokte. Čitam, ponekad igram neke igrice, poslednji put sam stvarno igrala Travian, zajedno sa bratom.
No, možda više od onih koji pitaju:“Kako možete da trošite vreme na te gluposti?“ me nerviraju oni koji pitaju:“A koja je nagrada?“
Igra je nagrada.
Nema dalje. Igra, ta čarobna opuštajuća zabava, u kojoj se odmaraš, a u pozadini ti mozak radi na drugoj frekvenciji, povezuje, smišlja, inspiriše.
Kad su ljudi zaboravili da se igraju?