Kofer, deo drugi
Šta sve može da stane u moj kofer? Uvek mnogo više od onog što mi treba. Godine me nisu naučile da budem racionalna dok se pakujem. (Na stranu što ja, uglavnom, ni u čemu nisam racionalna.) Nikada nisam razumela ljude koji se spakuju u neko torbiče. I nervirali su me saveti iz ženskih novina, kao “ponesite tanju jaknu ili džemper, ako zahladni”. A trenerka, ako ceo dan bude hladno? A patike, neću trenerku da nosim uz sandale, valjda? A ako bude više dana hladno? Na primer, bude hladno i uveče, onda moram i cipele da ponesem, zar ne? Plus, dva velika peškira za plažu, i dva za kupatilo, jeste da idem u hotel, ali ko zna… pribor za higijenu uvek zauzima isto mesta, bez obzira da li putujem na dan ili na dva meseca. Ili ne? Kod mene da. I, ako je moguće, pegla.
Davnog leta, na jednom katastrofičnom letovanju u Rafailovićima, koje su nam u agenciji naplatili kao Budvu, i gde smo se penjale uz merdevine, pa pored kokošinjca i obora za koze (jel’ se tako zove?) preskakale do kuće u izgradnji koju su nam naplatili kao apartmanski smeštaj, gazdarica je zapomamljeno vikala:”Isključi tu peglu, izgorećeš mi jooooogiiiii!” Sa dugačkim ooooo, na “jogi”, što je brend dušeka za spavanje. Takve detalje iz prošlosti uvek smeštam u deo mozga za recikliranje, ali ovog jogija se setim svaki put kad se dohvatim pegle. Što, generalno, i nije često, ali za tu gazdaricu i taj jogi i previše.
A volim da se pakujem. Odvajanje stvari za put je početak uživanja u putovanju. Pa razmišljanje, da nešto ne zaboravim. Ne, nisam nikad ništa zaboravila, ali ipak, uvek razmišljam. I uvek imam najviše kofera, torbi, pomoćnih torbi i “ličnog prtljaga”, nego bilo ko drugi na stanici, aerodromu… Sve svoje sobom nosim, i to činim sama: zabavno je da mi zaista, ali zaista, kofere nikad niko nije nosio… Ali, zašto uvek svi komentarišu njihov broj i veličinu, ako sve ide samo na moja ledja?
