Ogovaranje, trač, zanimacija za usta

Vodila sam nedavno razgovor sa jednim poznanikom, i dalje razmišljam o tome šta smo jedno drugom rekli.

Krenuo je razgovor o osobi za koju znam da moj poznanik nije u najboljim odnosima, a ja jesam. Isto kao sa poznanikom. Površno se poznajemo, nekad-nekad popijemo kafu, pričamo o opštim temama. Lajkujemo se na fejsu, ne razmenjujemo poruke u inbox. Postoji, kod mene, distanca u odnosu, koju ne prelazim.

Poznanik, koji je u sukobu sa tom osobom, pokušava da me stavi na svoju stranu. O sukobu znam površno, i ne dotiče me, mislim da obe strane, pomalo, nisu u pravu i da su, zapravo, jedno drugom nebitni, ne mogu da utiču na živote onog drugog, baš nikako. Ali su oboje povređeni, ne znam zašto, i imaju potrebu da o onom drugom govore loše.

• Znaš li ti da on mene ogovara? – pita me čovek.
• Pa šta, mislim da i mene ogovara, samo meni to niko ne prenosi?
• I?
• I, ništa. Ne dotiče me. Svako radi i govori samo za sebe, ja po svom, on po svom, nemam problem sa tim.
• Koji si ti sad zen-budista!
• Nisam, ali ozbiljno ti kažem – radim onako kako sam ja dobro sa tim, pa kako ko hoće.

Rastadosmo se, oboje po malo zapitani. On, verovatno, što ja izigravam sveticu, ja jer se nisam stavila na njegovu stranu, ni površnim klimanjem glave, i on može da misli da sam na “onoj drugoj”.

A nisam.

Kao ljudska bića, mi smo stalno u odnosu sa drugima. U tim odnosima, neko nam je u startu simpatičan ili nesimpatičan, nekog želimo bolje da upoznamo, pa se razočaramo, neki odnosi se dugo i teško grade.

Ili smo nekog upoznali kad je imao loš dan, fazu, pa smo stekli mišljenje. Važi i obrnuto.

Ono, kad se kaže za nekog “znamo se iz grada”, iako smo imali milion situacija da se bolje upoznamo, nismo hteli. Nešto nas je odbilo.

To i dalje ništa ne govori ni o nama, ni o toj drugoj osobi.

Daleko od toga da sa svakim mora da se bude dobro. Prosto, ne želim da sam udobro sa nekim ljudima. Uglavnom to umem i da objasnim. No, najbolje je kad promenim mišljenje. Kad se iznenadim, kad pomislim: vidi, uopšte nije loš čovek, odakle ti taj utisak? Kad se to desi i na drugoj strani, dođe do neke euforije, odjednom kao da svaka strana želi da se što više dopadne onoj drugoj. Pa preteruje. I ja preterujem. Tom odnosu treba vremena da “legne”, da se oslobodimo, pređemo distancu, pokažemo i svoje mane i loše strane. Tek tad on dobije na dubini. Ako mu damo šansu.

I sebi, ako damo šansu.

Uglavnom, malo je ljudi koji zaista mogu da nas povrede – ostali su epizode u životu – celovitije je sa njima, ali može da se prati radnja i ako se preskoče.

Ono što meni sve više smeta, ustvari, smetalo mi je oduvek, ali nisam umela da objasnim je – zašto odrasli, zreli ljudi, sami ne reševaju svoje sukobe? Plaše se sebe, ili se plaše drugoga? Ti drugi su ogledala – koja nam ne govore uvek da smo najbolji i najlepši na svetu. Što i sami znamo, ali ne volimo da čujemo od drugog.

A, naslov, ogovaranje? Nekad je lek. Kad je bezazlen trač. Nekad je potreba. Kad nam je potrebno da sebi budemo važni i veći. Najčešće smara. Zanimacija za jezik. Što mu više dajemo na značaju, to će nam više uticati na život. I kad ogovaramo i kad smo ogovarani.