Kako su Prle i Tihi spasili život mom bratu i zašto je život samo igra
– Divim ti se, kako se celog života igraš, i od svega praviš igru, rekla sam mu jednom.
– Znaš, meni je život poklonjen. Da sam onda poginuo, ničega ne bi bilo, odgovorio je moj brat.
Prvog dana proleća, one godine kad je umro Tito, bilo je neko lepo, malo prohladno, ali vedro vreme.
Moja drugarica iz drugog razreda osnovne škole, Jasmina, i ja smo se dogovorile da igramo lastiš, i da ne odemo na literarnu sekciju, gde su nas odabrali, ali smo tamo bile najmlađe i nije nam baš bilo jasno šta je to “literarna sekcija”, osim što smo morale stalno nešto da pišemo. Bilo je malo dosadno tamo, sećam se. Kako nismo imale treću za lastiš, vezale smo jedan kraj za vrata od garaže naše nove kuće. U dvorištu, do ulice, postojala je i “stara”, koju je gradio moj deda, a novu, u zadnjem delu dvorišta su napravili mama i tata, jer nas je bilo šestoro, i hteli su da svako ima svoj prostor, svoju sobu, a u “novoj” kući su bile zajedničke prostorije, kuhinja, dnevna soba… U prizemlju je bila velika garaža, podrum ispod stepeništa i nova kotlarnica, jer su uveli i centralno grejanje, tad kad se kuća gradila.
Prostor ispred je bio idealan za igranje, sve je bilo novo, mirisao je još nameštaj na novo. U garaži su bili naš beli fića, i nov fića rođaka sa sela, koji je tek kupljen, i tu čekao prvu registraciju.
Za vrata garaže smo vezale lastiš, i skakutale. Milan, moj petogodišnji brat, motao se okolo. Deda je bio u selu, baba u kući, roditelji na poslu. Mirisale su tek procvetale kajsija i trešnja, žuteo se narcis.
Na terasu je izašla baba i rekla, zapovednim glasom:
“Katarina, zvao te otac, da ti kaže da ideš na sekciju. A ti, Milane, donesi mi flašu paradajza iz podruma.”
Nevoljno smo spakovale lastiš, uzele torbe i krenule u školu.
Tridesetak metara dalje, taman što smo prošle dve komšijske kuće, čula se eksplozija.
Mi smo otišle u školu.
Kad sam se vratila, ulica je bila puna ljudi, nisam mogla da se probijem kroz njih, ali, neko je nešto rekao, i gomila se raširila, da prođem.
Noge nisam osećala, znala sam da se nešto strašno dogodilo.
Na kapiji našeg dvorišta bila su izlomljena garažna vrata, celo dvorište u haosu, kršu, metalu, puno policije i nekih nepoznatih ljudi.
Odnekud me je tata zagrlio…
Eksplodirao je kotao za parno grejanje. To je bila eksplozija koju smo drugarica i ja čule, taman kad smo zamakle iz dvorišta.
Baba je bila na terasi, srećom, jer se kuhinja nalazila iznad kotlarnice.
Drama je nastala jer niko nije znao gde je Milan, podrum u koji ga je baba poslala nalazio se pored kotlarnice, i u njega nije moglo da se uđe.
Komšije koje su pritekle u pomoć su pokušavale da ga nađu, svi se nadajući da je negde u dvorištu. Dozivali su ga, ali njega nije bilo…
Pronašao ga je komšija Ilija, skupljenog u podrumu ispod stepeništa stare kuće.
-Šta radiš tu, svi te tražimo?
– Ja sam čuo da puca, i kao Prle i Tihi, čekao sam da prođe opasnost.
Pogrešio je u koji podrum treba da ode. I uz lekciju iz “Otpisanih” tako ostao živ.
Te noći, spavali smo svo četvoro zagrljeni, a tata nam je šaputao:”Važno je da smo svi živi, sve drugo će biti u redu.”
Sve je bilo skršeno, kuća, dve bele fiće u garaži, beton idealan za lastiš.
A opet, sve je bilo u najboljem redu…
Život je igra, večno hvala Prletu i Tihom.
