Sve te lepe slike
Gledam sliku dragog mi čoveka, sa kojim sam popila jednu kafu u životu, ali je trčao da stigne da popijemo tu kafu pre nego što odem iz njegovog grada. Drag mi je jer se godinama pratimo na mrežama, lakujemo, ostavljamo srca, tugu, bes delimo, neke bazične vrednosti su nam na istom mestu baždarene. Zato je on trčao na tu kafu, zato je meni drag. Zbog vrednosti.
Na slici lepa mu je žena, divne su mu ćerke, i on. Lepa porodica, svetla, sunčana fotografija. Piše:”Život ide dalje.” Znam o čemu priča, nedavno mu je umro otac. I krenu mi suze, zbog lepote slike, i što vidim da i on stalno misli na veliki deo sebe, koji više nema. To ne vide ljudi, tu tugu i nedostajanje, vide samo lepu porodicu na slici, ali ja znam, razumem, i tužna sam taman kao i on, koji sebe podseća da mora život dalje. Suzim tako u nedeljno jutro, lajkujem komentare na sliku moje ćerke koje mi ljudi postavljaju, skrolam dalje.
Neki su bili na koncertima, pola slušalo Dina Merlina u Kragujevcu, pola Bili Ajdola u Zaječaru, ne uhvatih nikog još da je bio na Dubiozi u Beogradu.
Neki su na moru, Crna Gora, Hrvatska i Grčka. U Grčkoj je, vidi se, lepo vreme, prošloj smeni propao godišnji, baš bezveze. Bilo mi žao ljudi, rintaš i štediš cele godine, raduješ se moru i suncu, i onda ljuljne kiša, i ništa. Em se nerviraš, em se nisi odmorio, a od ponedeljka ponovo u mašinu…
Gledam dalje, ide lajna, nekima je rođendan. Nečijoj deci je rođendan. Neki mali, bili ovolički, upisali fakultete. Dobro uradili prijemni, studiraće na budžetu, baš su bili lepi na maturi. A vidi ovog majkinog sina, lepota od deteta, samohrana majka se borila za njega, sama ga odgajila, ona na slici ponosna, sva se nekako raširila, on se nešto kao stidi, kao da čujem kad kaže:”Pusti me, bre, kevo…” A ona blista, gotovo, od bebe napravila čoveka, ispunila životni san, sad i ako joj se nešto desi (to “ako mi se nešto desi…” je najveći strah svake samohrane majke) uzdiše, i ako joj se nešto desi – tu je čovek kojeg je izvela u svet. Izvolte svete, to vam je ona dala, gotovog, zrelog i pametnog čoveka. Jašta nego da se ponosi.
A evo, ono malo slatko, pre vremena rođeno, inkubatori, borbe, godine nespavanja, ordinacije, pretrage, dijagnoze, terapije… i evo, završen prvi razred, sve super, učiteljica baš lepo napisala. E, baš lepo.
Neke moje vršnjakinje postale bake, ja se do pre neki sekund, čini mi se tako, mislila da li da rodim treće, pa ipak ne, a evo, njihove ćerke, godina kao moja starija, imaju decu. Ju, baš bi super bilo da budem baka, samo da me ova moja ne čuje, ima da vrišti.
Rođaka postavila sliku bebe, stare tek nekoliko dana, drži prst na obrazu, ista ja kad sam bila mala, al mi glupo da napišem:”Ista baba, ljubim vas!” a mislim to.
I evo su, sve te petice, nižu se, svečano obučena deca, zajapureni roditelji, cveće za učiteljicu na prvoj slici, pa onda redom, knjižica, knjiga (u Kragujevcu svi odlični učenici na poklon dobijaju i knjigu, a oni koji su bili dobri na takmičenjima i više knjiga), pa slika sa mamom, u srećnim porodicama koje liče jedne na drugu i sa tatom, u srećnim porodicama u kojima tata nije stigao, ili ne stiže poslednjih 15 godina, nema veze, ima dve slike sa mamom.
Jedan mladi par se venčao, i sad je na medenom mesecu. Mnogo su lepi i pametni su, ona je završila dva fakulteta, upoznala sam je kad sa dva fakulteta, a jedan je bio Elektrotehnički, nije mogla da nađe posao. Pa je našla, i tad sam bila srećna, i kad se zabavljala, kad se udala, i tu sam malo suzila, majka joj je umrla pre neku godinu, nije dočekala da vidi svoje dete, kako je lepo i divno…
Kažu neki, roditelji leče svoje frustracije uspesima dece.
Brate mili, to koliko ja imam frustracija, od mržnje, zla, bubotaka ne duši, nepravde, života svakojakog, nijedna knjižica ne izleči.
I šta mi na kraju ostane i čemu na kraju služim u ovom vrtu bede, zla i očaja u koji se pretvorio današnji svet, nego da se radujem malim radostima, suzim nad malim pobedama, volim moj mali život i ljubim ovo malo svetlosti što tamu razdvaja?
Malo li je?
