Jun
Svake prve subote u junu, treću godinu za redom, okuplja se moja generacija iz osnovne škole. Pisala sam, zbog našeg prvog okupljanja, posle mnogo godina, i ne bih ni sad mogla bolje. To su susreti neopterećeni onim što se desilo u međuvremenu, a svima nam se desio život. Gledamo se očima dece, kakvi smo bili kad smo iz škole izašli. I u tim očima, duše su nam lepe.
Jun obeležava Svetsko fudbalsko prvenstvo. Boris gostuje u emisiji Suzane Trninić na Prvoj TV, priča šta reprezentacija Srbije može da očekuje, ali se mnogima to ne dopada. Posle, kad se to sve zaista i dogodilo, ućutali su komentari, ali nekako ostao je gorak ukus, vređanja, pretnji, napada, psovki.
Moja mlađa ćerka, Hana, je uz tatu, navijačica Juventusa. Početkom godine saznali su da će prvi put u Srbiji biti organizovan fudbalski kamp, i od tad su maštali kako će Hana da ide tamo. Sve sam ih slušala na pola uva, delovalo mi je nemoguće. Ipak, desilo se. Odvodim je na prvi sastanak, i gledam ozbiljna lica malih fudbalera i njihovih roditelja, pa shvatam da je ona tu jedina devojčica.
Brinem. Njoj kažem, rečenicu koju svaka majka treba da kaže svojoj ćerki, i da joj stalno ponavalja:
Daj najbolje od sebe, ali nemoj mnogo preko svojih granica.
Nikad nemoj da se opravdavaš što nešto ne možeš ili ne želiš.
Samo reci, jasno:”Ne mogu” i to je to.
Organizatori joj dodeljuju posebnu svlačionicu, i tetu koja će o njoj da brine. Sigurni su i dobri u tome što rade, treneri su iz Italije, a tamo je Juventusov ženski tim prvak Italije. Odlučili su da ona otvori kamp, i pobode zastavu u centar.
Posle prvog dana, pitam je kako je bilo i da li je bilo nečeg što ne može.
Sve je bilo super, ali bi mi možda bilo lakše u kopačkama.
Odlazimo da kupimo kopačke, priznajem, mislila sam da će da odustane, o kopačkama nisam ni razmišljala.
Potrebne su nam kopačke broj 35, kažem prodavcu.
Imamo, ali znate, bolje je da dete proba, odgovara mi on.
Dete je tu, i probaće.
Iznenađen, donosi kopačke broj 35. Odgovaraju. Do kraja kampa, Hana se lavovski bori. Pripada generaciji žena koje žive ravnopravnost. Srešće se, ubrzo, sa nepravdom, ali ona je naučena da se bori. Da ne odustaje, da ne pristaje. Da kaže da nešto ne želi, a da se ne opravdava.
Pred utakmicu sa Srbije sa Brazilom, u autobusu, u sred Beograda, srećem dve Brazilke, u punoj navijačkoj opremi. Jako su mi simpatične, vesele, započinjemo razgovor. Odvajam se od njih, pa se setim da će im možda neko nešto… Neće. Znam da neće. I u isto vreme žalim, jer da su se u takvim obeležjima pojavili navijači Hrvatske, koja nam je po svemu bliža od Brazila, nikad ne bih bila sigurna da im se ništa neće desiti. Upozorila bih ih, dala bih im svoju jaknu, ne znam šta bih radila, ali bi me bilo strah. I to je tuga života sada i ovde, neprolazna tuga.
Sa druge strane, bila sam početkom meseca u Zagrebu, pričali smo o Biber zbirci, pričama o pomirenju, srela sam se sa nekim dragim ljudima, uživali smo jedni u drugima, našem susretu, Zagrebu. Ali, nisam nosila dres Srbije.
Do poslednjeg trenutka se mislim hoću li ili ne na Arsenal fest, i ipak odlučujem da odem, i slušam dva sarajevska benda. Plavi orkestar i Letu štuke. Dva benda, iz dva vremena, iz dva Sarajeva, prvi iz “onog” veselog, jugoslovenskog, onog gde je nemoguće da se desi… Sve ono što se desilo. I drugi, postratni, rok, nimalo veselosti tu nema, ako slušaš i umeš da čuješ. I oba benda su divna, taj Loša je dobri dečko jugoslovenskog roka, nepravedno neshvaćen ozbiljno, nepravdeno svrastavan u pop, folk, estradu. A on i dalje nosi svoju kapu, skroman i fin, izvinjava se što “narušava alternativnu auru festivala”. Rekla bih mu, ko i svojoj ćerki:
Nemoj da se izvinjavaš i da se opravdavaš.
Neka se opravdavaju tebi.