Mi, deca sa periferije grada
Krenula sam u osnovnu školu 1978. godine, izašla iz nje 1986. pre 30 godina. Moja škola se kolokvijalno nazivala „novom školom“, već sledeće, 1979. godine odvojila se od škole „Đura Jakišić“ i postala samostalna, „Ivo Lola Ribar“. Odrasli smo na legendi o mladom sekretaru SKOJ-a i njegovoj hrabroj, ali tragičnoj sudbini. Nosili smo radne bluze i kecelje, plave. U moju školu su išla deca čiji su roditelji radili u „Zastavi“, uglavnom su svi tada pravili kuće, nisu to bila deca onih koji su od države dobijali stanove i u njih unosili nov „Oriolik“ nameštaj. U sećanjima na to vreme najčešće se pominje kako su svi dobijali stanove od države. Nisu. Svi su vozili „fiće“, poneko tek „stojadina“. U celom naselju postojala je samo jedna zgrada, zvali smo je „milicajska“, i deca iz te zgrade su išla sa nama u školu. Malo smo im zavideli, oni su uvek imali društvo za igru ispred zgrade, mi ostali smo se sakupljali na okolnim poljančićima, ili u dvorištu nekog od nas.
Tu negde, sa tek niklim, još neomalterisanim kućama, bio je i kraj grada, koji je u to doba bio u najvećoj ekspanziji. Kako je „Zastava“ izbacivala sa traka sve više automobila, tako je i grad rastao i širio se na sve strane. Odlazili smo sa školom na more, u Gradac i Zeleniku, u odmaralište na Bešnjaji, planinici do koje je lako od naših kuća moglo da se prepešači, ali je za nas to bio veliki korak u samostalnost.
Te godine, kada sam krenula u školu, sve je u gradu bilo u posebnom režimu: spremao se dolazak Druga Tita. Mi, iako još nismo bili pioniri, i položili zakletvu, smo ga čekali u sadašnjem Lepeničkom bulevaru, negde kod škole „Milutin i Draginja Todorović“. Nosili smo cveće i bacili ga na kolonu velikih belih limuzina. Ne sećam se da sam videla Tita. Sećam se kako smo moj drug Vasa i ja čuvali Večni plamen slobode u Šumaricama, koji je upalio Tito, u belim košuljama i plavoj suknji, odnosno pantalonama, dok je lila hladna oktobarska kiša. Stajali smo čvrsto i ponosno, kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine, i svi oni koji su taj spomenik potom zapostavili, i oni koji su mu krali bronzani gorionik.
To nije bio spomenik Titu, ni ONOJ partiji, bio je to spomenik streljanim Kragujevčanima.
Kad danas pomislim na pesmu, u glavi mi prvo zazvoni:
Titovog smo Sunca deca,
U naručju Kragujevca,
Titovog smo Sunca deca.
Srca Lole i slobode
Ljubav u nama vode.
Zastava su naša lica
Titovog smo Sunca deca.
Zavet Titu ispunismo
Svi do jednog Tito mi smo
Svi do jednog Tito, Tito,
Mi smo.
Legenda kaže da je tu pesmu, himnu škole, napisala i komponovala naša nastavnica muzičkog, Olivera. Mene je brzo izbacila iz hora, ali sam otišla u recitatore, gde smo recitovali razne pesme i poeme, najviše stihove Branka Miljkovića. Najtužnija je bila „Stojanka, majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića, ali i „Pismo gospođi Helgi“, ne sećam se autora.
Imali smo sekcije, školsku zadrugu, svoj školski višnjik u kom smo sami brali višnje. Subotom smo sakupljali sekundarne sirovine, najviše novine. Da bi svi mogli da idu na ekskurziju, sakupljali smo, u svojoj organizaciji, staklene flaše i nosili ih na otkup u „Srbijinu“ samoposlugu. Pre podne je radio šef Selimko, on je otkupljivao deo naših flaša, a popodne njegova zamenica Vera. Pa smo im na smenu uvaljivali flaše.
Takmičili smo se, u svemu, i pobeđivali, u skoro svemu ostale škole. Igrali u folkloru, sa kojim smo i nastavnicom Todorkom, obišli Karlovac, grad-pobratim, i Sarajevo, gde smo takođe imali bratsku školu na Ilidži, „Sedam sekretara SKOJ-a“. Dolazila su deca iz tih škola kod nas, išli mi kod njih. Godinama tragam za Lidijom, devojčicom iz Karlovca, čiji sam gost bila. Mnogi su mi pomagali, još je našla nisam. Zapravo me je strah, jako se plašim saznanja šta se dogodilo sa njom i njenom porodicom.
Učili smo ruski ili engleski jezik. Moje odeljenje ruski. Imali odličnu nastavnicu, Ljilju Radaković, zaista smo dobro znali taj jezik, dopisivali se sa decom sa Krima, na ruskom. Ipak, decenijama sam se pitala šta sa tim znanjem, i desilo se, prošle godine, pokazalo se i ono kao korisno. Sloba Ilić, matematičar, kažnjavao nas je kad nešto ne znamo tako što neko vreme nije hteo da nas pita. Kod kuće nisu mogli da mi se načude:“Svi beže od toga da odgovaraju, ti plačeš što neće da te pita.“ Obrnuta psihologija, danas znam kako se to zove. I opasno ume da bude korisna. Mila Vukomanović, naša razredna Zorka Pantović, Nada Milivojević, Rajna Bogdanović, dobri duh sporta Sreja… oni su nam bili nastavnici.
Nosili smo „Lee Cooper“ farmerice sa tregerima, „Varteks“ 501 je došao kasnije, a kad je šverc iz Turske pobedio šverc iz Trsta, pojavile su se prve „nike“ patike i zamenile „borovo“. Lažne, naravno. Prošle godine sam kupila sebi model „air force“, original!, i razmišljala koliko bi nekadašnja devojčica zavidela sadašnjoj sredovečnoj teti na njima. Da bismo se razlikovale, gotovo sve devojčice su naučile da šiju garderobu. Pa smo menjale šnitove iz „Burde“.
Ambicija direktora da to bude „najbolja škola u gradu“ pala je u vodu kad sam krenula u Prvu kragujevačku gimnaziju, to je malo ličilo na Nušića:“Evo, ovo su dobri đaci, iz centralnih gradskih škola, a ovo su loši, sa periferije…“ Morali smo da se trudimo da dokažemo da smo i mi dobri. A jesmo bili, ima nas danas u raznim profesijama: sudije, inžinjeri, profesori fakulteta, vlasnici velikih i manjih preduzeća, vozači, trgovci, medicinske sestre i lekari…
Kaže mi Vera, kad smo se svi sreli posle 30 godina:“Lepše je nego na gimnazijskim proslavama…“ Naravno da jeste, mi smo zajedno proveli osam godina, u gimnaziji sam za četiri godine promenila tri odeljenja, jel’te takvo je bilo to „usmereno“, koje sad ponovo vraćaju kao „dualno“.
U školi su nam stalno organizovali „igranke“: slušala se rok muzika, domaća i strana. Ostala mi je želja da nam na proslavi orkestar zasvira pesmu koja je bila hit naših mladih godina, tada označena kao „šund“, godinama u senci novog talasa i „ozbiljnog roka“, a zapravo je himna generacije, kojoj se bližila dvadeseta, 1991. godina, ona godina u kojoj se sve promenilo. Pa i ime naše škole, koja se sada zove „Vuk Karadžić“. I nema Loline biste na ulazu više.
Izvini, Lolo, i Suada, i ti izvini. Deca sa periferije znaju zašto.
1 Response
[…] prve subote u junu, treću godinu za redom, okuplja se moja generacija iz osnovne škole. Pisala sam, zbog našeg prvog okupljanja, posle mnogo godina, i ne bih ni sad mogla bolje. To su susreti neopterećeni onim što se desilo u […]