Najdraža

Opet si tu. U svojoj (i mojoj, nekadašnjoj) pretposlednjoj klupi, u svom lepom i nelepom gradu, u hladnoći, u samoći i tuzi ili, možda, u radosti i smehu.

Koračala si Dubrovnikom. Gledala more, Sunce, osmehe i sreću, muziku na licu, u kosi, u očima. Doticala si veselje i radost i gospodarila svetom. Lepotom. Trčala si za golubovima na Stradunu, poželela sve i mislila da možeš da dobiješ sve. Slane su ti usne drhtale na kopnu, more te je zvalo i odlazila si mu… Nisi želela da ga napustiš, da se vratiš.

Razgrtala si pesak svojom setom i pokušavala da je zakopaš duboko, duboko, da više nikad ne izađe i ne pronađe te. Bacala si kamenje, zgrtala ga rukama sa svoga srca i darivala Moru. A ono ti je, zauzvrat, slalo talase, penilo se, dolazilo ti i bežalo od tvojih nogu i dugih, tankih, belih ruku, kojima si pokušavala da ga zadržiš i zaimaš samo za sebe. Otimalo ti se i odlazilo, dolazilo, odlazilo… Volela si ga, osećala kako ti svojom slanošću nagriza kožu, i imala si ga i nisi ga imala. Bolelo te je, osećala si. Možda si u njemu videla deo mene. Možda ti je more isticalo iz očiju i slivalo se niz tvoje lepo, osunčano lice.

Volela si ljude oko sebe, bila srećna zbog njihovih osmeha, dodirivala si ih i uveravala se u punoću njihove prisutnosti, da bi potom, uplašena, bežala i skrivala se u sebe, u uspomene i mene, od njih.

Satima si, najdraža, sedela gledajući u sumrak i dugu i želela, bolno i jako, želela opet neku radost na horizontu. Bar na horozontu, ako ne tu, kraj sebe. Bolno si očekivala dodir radosti. Pružala si joj ruke, najdraža, i usne, srce, dušu, sebe… Sve si joj pružala… a ona nije dolazila… I nije te volela kao ti nju.

Slala ti je krv u snove, u misli, slala ti je mene i sećanja, i neku oktobarsku kišu. Nisi bila srećna, najdraža. Cepalo ti se srce, bol te je kidao, lomio, sedela si zgrčena na tlu. I mislila na mene. I volela me. I mrzela njih. Želela si da ubiješ zlo. A nisi znala kako.

Osvetićeš me. I sva druga srca pod ovom humkom.

Osvetićeš me pesmom, i Suncem, i radošću. Trčanjem po letnjoj, toploj kiši. Poezijom. Muzikom. Osvetićeš me dobrim. I lepim. Svim onim što sam želeo da uradim, a nisu mi dali vremena.

Idi u Dubrovnik, u Veneciju, Rim, Peking, u Japan, na Havaje, na Severni pol… Stigni svugde i uradi sve, udiši život plućima, dubooooko… I voli me, gde god da budeš.

Dok misliš na mene, ovde, pod humkom, nikakvo zlo ti neće moći ništa.

Jer, na ovom je mestu i zlo proplakalo. I zamrzelo sebe.

Ne plači više nikada, molim te. Svojim ćeš osmehom osmehnuti i mene.

Tvoje Srce,

zakopano, juče, 21. X 1941. u Šumaricama

P.S. Srca mogu da budu zakopana, ali ne mogu da budu mrtva!

Katarina Milićević, u jesen 1989.

(tekst prepisan iz Godišnjeg izveštaja Kragujevačke gumnazije, za školsku 1989-1990. godinu)

(foto: Nevena Dugalić https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=28167752)