Prijateljstvo, zanat najstariji
Pozajmila sam naslov, od Brane Crnčevića (mada njemu baš ne bih volela da bilo šta dugujem). No, naslov mi se sviđa, još od kad sam, neke davne i pradavne godine u “Bitefu” gledala predstavu, u kojoj su Ota i Mota glumili Sregej Trifunović i Nebojša Glogovac, a muziku radio Koja.
Vodi me misao o prijateljstvu i zanatu već neko vreme. Od one večeri kada sam, među rafovima hipermarketa, u koji odlazim umorna i gladna, da kupim sve što mi ne treba, i zaboravim ono što mi treba, kad me je mamila pohota potrošačke groznice, a onda sam videla nju. Same, nas dve, između dva velika rafa, sa ogromnim kolicima za kupovinu između nas. Odglumila je da je zamišljena, i da me ne vidi. (Kako znam da je odglumila? Pa zato što je poznajem. Znam kad glumi, kako laže, kada se trudi da ne pocrveni u društvu, znam je.) Htedoh da kažem, “alo, dal’ si stvarno budala, ili samo hoćeš to da budeš?”. Pa prećutah. Čime se stavih u budale.
Moja najbolja drugarica. Višedecenijska najbolja drugarica. Ona što zna mene onako kako ja znam nju, ona što je živela i preživljavala samnom i uz mene čitav najteži deo odrastanja, ona sa kojom sam uvek imala fejsbuk jezikom rečeno “complicated relationship”. Svađale smo se i mirile, ćutale i brbljale, družile i izbegavale… ruku na srce – meni je do nje uvek bilo stalo. Čak i kad sam bila ljuta i povređena. Čak i kad sam ćutala. Možda tad i više nego kad sam brbljala.
Biće da su roditelji uvek bili u pravu. Loše smo uticale jedna na drugu, kad smo se družile podsticale smo se na svašta što u drugim okolnostima ne bismo. Zajedno smo počele da pušimo (da se razumemo, sa punih 18), zajedno da pijemo tonik-vodku (i to sa punih 18, uz komentar našeg druga koji je tu zimu radio kao konobar u Domu omladine:”Šta vam je? Vi ste dobre devojke!”), zajedno smo prebolele prve velike ljubavi ( a to su zaista bile bolesti, i bolesne veze), zajedno smo… svašta. I ništa.
Poslednji sukob se dogodio pre nekoliko godina. I imao je jake razloge, obostrane. Svašta se uplelo, te je ćutanje bio najlagodniji izbor. Za obe. Da li preispitujem svoju krivicu? O, da, naravno. Jesam zabrljala, ali se točak samo okrenuo. Okrenuo? Ko zna koji put. No, meni je malo neprijatno da ne budem dobro sa nekim do čijeg mi je mišljenja stalo. I sa nekim do koga mi je stalo. Bezveze mi je to – ni “ćao” u hipermarketu. Ili je to, što nema ni foliranja, ni kurtoazije, pokazatelj koliko su povrede jake, a možda ta vrsta ćutanja govori da nije gotovo, da ima još nečeg? Ili, tu priču treba lagerovati u “o, mladosti moja” fajl i ne apdejtovati je više?
Da li su prava prijateljstva, kao i prave ljubavi – ona koja ti u dušu unose spokoj, ili su kao euforija, dižu i spuštaju, imaju svoje loše dane i godine? Da li prava prijateljstva mogu da nestanu, ili se nikada ne kida veza sa nekim ko je delio moje najtananije tajne? I ko, kao i ja zna. Kad lažem, kako se veštački smejem, zašto lako zaplačem, za kim sam bolovala, a čija sam rana bila?