Septembar

Rujan je došao taman kad treba, i bio lep taman koliko treba. Da me spusti i smiri, od svega što se dešavalo prethodnih meseci. I bio je lep, i potpuno nedramski, usporen, kao miris pečenih paprika koji se uvlači kroz otvorene prozore.

Meni septembar uvek miriše na pečene paprike, koje majka i komšinicie prevrću na nekom starom smederevcu, dok ja žicam još neki dinar za ringišpil u komšiluku, a mami glupo da mi pred svima kaže da odmarširam, pa vadi siću iz zamazane kecelje, dok me gleda pogledom “pričaćemo posle”.

Posle sam znojava i štrokava, pa spiram sa nadlanica tragove mašinskog ulja sa škripavih lanaca korpe na ringišpilu, pa dok me vraća na drugo kupanje pokušava da skine te crne tragove… i nema posle.

Usput, u nekom lakom razgovoru uz kafu, počinje da mi se raspliće vrlo važna lična osobina, koje nisam bila svesna. Duboko sam uverena da potiče iz nasleđenog i vaspitanog. Moja majka je siroče, iz doma za nezbronutu decu u Negotinu. Sa sedam godina je ostala bez oba roditelja (meningitis), i uz oslanjanje na sebe i instinkt preživljavanja (hajde da zamislimo kako su izgledali domovi za nezbrinutu decu ’50ih godina prošloge veka?) uspela da završi i srednju školu, i višu pedagošku.

Imala je sedam godina, čuvala ovce podno Kopaonika, pevala iz glasa. Prošao je komšija, u onako, usput joj rekao:”Šta tu pevaš, kad ti umrla majka?” Presekao joj se glas, nikad više u životu nije zapevala. Igrala jeste, ima nemirne noge, ali pevala nikad. Nikad.

Njen glas u meni govori:”Moraš, ne kukaj, ali i ne pevaj. Ćuti i radi, sama si na svetu, i sve moraš sama, ne računaj da će neko da ti da bilo šta. Ni jabuku, kad ponese na pijac, kao moja strina, koja je donosila jabuke na pijacu, ali meni nije dala nijednu.”

Taj glas se meša sa glasom mog oca. A on je bio ozbiljno invalidan. Koliko, teško je shvatiti, jer nikad, nikad u životu nije rekao:”Ja to ne mogu, jer ne vidim.” Kako je završio škole i fakultet? Tako što je slušao. Nikad nije video tablu. Ne šta na njoj piše, nije video tablu uopšte. Video je na sasvim blizu, dovoljno da čita i da igra šah. Njegov glas govori:”Zdrava si i prava, nemaš izgovor ni za šta.” Koliko je to sve čudno, da ne kažem nenormalno, najbolje se možda vidi iz situacije da je, recimo, imao pravo na “tuđu negu i pomoć”, ali da nikada nije predao dokumentaciju. Odbijao je svaki razgovor na tu temu, iako smo ga nekoliko puta započinjali.

Idi ti tamo i potpiši da si nesposobna i da zavisiš od tuđe nege, ja to neću da potpišem nikad.

Tako se završio naš poslednji razgovor o tome zašto neće nešto što mu po zakonu pripada.

Kao i sve u životu, ovi glasovi se prepliću, stapaju se u jedan, moj, i tek sam ih nedavno jasno čula, kao tuđe.

Jer, to nisam ja. Niti sam siroče, niti sve moram sama, niti sam gotovo slepa da moram da razvijam baš sve druge talente kako bih kompenzovala taj nedostatak. (Uzgred, ozbiljno dobro čujem, bukvalno ono što šapuću komšije dva sprata iznad, što je nekad super, a nekad jako opterećujuće. Mnogo mi smetaju gradski šumovi, i prepilitanja zvukova. I frižidera, čak i onih koji se prodaju kao bešumni.)

Dobro je što uglavnom delujem kao osoba koja zna šta radi i zašto, loše je što to, često, nije tačno. Ili nije sasvim tačno. I onda zavozam po svom, usamljenom, instinktu za preživljavanje, a da niti sam ugrožena, niti sam sama. I nikad ne priznajem, sebi, najpre, da nešto ne mogu. Što je baš glomazno nasleđe, koje me gura napred, ali to napred nekad biva i provalija, koju, jelte, ne vidim da je ispred mene.

I eto, septembar je važan, jer sam o svemu tome počela da razmišljam. Ne mogu da kažem da sam sad nešto pametnija, ali bar razmišljam o svojim unutrašnjim teračima.

Zbog tog septembarskog razmišljanja sam i počela sve ovo da pišem.

U septembru je jedna kraljica upisala treću godinu fakulteta, a druga se vratila svojoj prvoj ljubavi, slikanju.

U septembru mi je Kaća, Biserina mama (vidi maj) spremila knedle sa šljivama.

A što ona tebi pravi knedle, mislim, što ona i što tebi, pitala me ćerka kad sam ih unela u kuću.

Mislim zato jer joj je potrebno da razmišlja o nekim običnim stvarima, i možda zato što sam joj, iz nekog razloga, draga.

Bile su to najlepše knedle na svetu. U njih je zamešena sila svakakvih osećanja.

U septembru sam čitala poslednju knjigu “Napuljske tetralogije” Elene Ferante, i ta, poslednja, za mene je i najbolja knjiga, jer otvara niz ličnih pitanja i dilema, najtananijih sumnji koje čovek može da nosi u sebi, o sebi i sebi najbližima.