Teodora je nama dala šansu – za promenu

Na kraju ovog dana, kada smo jednom detetu dali šansu da živi, podeliću sa vama nešto sasvim lično, svesna da to može da povredi meni neke jako drage ljude, i da bol sa kojim žive ponovo pojača.

Iza svakog velikog dela stoje sasvim male, ili malo veće, ljudske slabosti. Stoje naše ljudske boli, naše rane, zbog kojih ne možemo da zaspimo, koje nam se vraćaju i bude strahove. Posle velikih boli mi više nikada nismo isti ljudi, one nas promene zauvek, i ne mogu da se zaborave, a ako se potisnu, gnoje se u srcu dok ga ne pojedu.

Moja bol se zvao Lav Nikola. Imao je 14 meseci kad ga je zdravstveni sistem ove zemlje ubio. I Daunov sindrom je imao, ali nije zbog njega umro. Umro je zbog nebrige, nemara, birokratije, diskriminacije, umro je jer nismo umeli da prepoznamo od čega sve moramo da ga štitimo.

Ja sa tom boli živim već dugih 6 godina. Ta me bol jede, ona me podseća da nikad nisam sigurna, da ne verujem, da se i najboljim ljudima oko mene događaju najstrašnije stvari. Ona me čini budnom da pazim na nejake, da želim da ih sve zaštitim, da moram da učinim sve, zbog sebe, više nego zbog njih.

Kada sam saznala da je Teodora bolesna, stajala sam ispred ekrana i želela da ne vidim, ne čujem, ne znam. Da se sakrijem i pobegnem od svojih boli. Trgla me je jedna poruka. Hvala joj. Tad sam znala da ovo dete ne dam. Da ovo dete mora da živi, da ja moram, zbog sebe, da učinim sve što mogu i što ne mogu, i nemoguće i nestvarno. I najteže. Da sve što mislim nije važno, da je važno samo to dete i njegova budućnost. I da ću samo ako dam sve što u meni postoji ja moći da nastavim da živim, sama sa sobom.

Ništa ja nisam učinila što ne bi učinio svako. Želim svakom da nikad ne dođe u priliku da čini ovakve stvari. I ništa, priznajem, nisam učinila zbog bilo koga drugog. Samo zbog sebe.

Zaustavljala sam suze. Nisam bila slaba. Nisam sebi dala pravo da budem slaba, kao što sam slaba sad, dok ovo pišem, a ekran ne vidim od suza.

Ne postoji način da pomognemo svakom detetu, ovako kako smo pomogli Teodori. I ne treba to da radimo, uvek na ovaj način. Jedini način da mi budemo sigurni i spokojni da smo učinili sve je da se borimo protiv onih aveti u Srbiji koje su ubile Lava NIkolu, i zamalo sprečile Teodoru da dođe do svog izlečenja: nebrige, nemara, birokratije i diskriminacije. Jedini način da živimo sami sa sobom je da insistiramo da država ovu brigu skine sa naših leđa. Inače, spasićemo jedno dete, ispustićemo neko drugo. I nikada nećemo moći da spavamo sigurni da smo učinili sve što smo mogli.

I to ne znači da moramo da se borimo protiv države. Mi moramo da pomognemo državnom aparatu da bude bolji, da bude onakav kakav želimo da bude. Ovo je šansa za promenu. I borba za drugu decu, svu onu čiji roditelji ne spavaju godinama, koji su ostarili i osedeli u ranim 30-im, onu koju ne vidimo jer leže u zavorenim odeljenjima dalekih bolnica, tu decu samo promenom sistema možemo da spasimo.

Za takve akcije država će u meni, ma ko bio na vlasti, uvek imati saveznicu. I boriću se za to, ovako kako sam se borila sa sobom. Ne zbog države. Zbog sebe.

Noćas ćemo svi umorni i srećni da zaspimo.

Sutra, čim otvorimo oči, moramo da krenemo ka promeni.

Samo zbog sebe.