Poverenje
Nedavno sam putovala za Ivanjicu, sutradan pošto su uhapsili čoveka koji je ubio devojčicu od 16 godina. U glavi su mi se množili strahovi, tih dana, strahovala sam za decu, za sebe, svašta mi je kroz glavu prolazilo. I baš tada, ušla sam u auto sa čovekom koga ne poznajem. Prethodno sam njegove podatke i registarski broj auta poslala sms-om mužu. Misao koja mi je prošla kroz glavu, teško se probila kroz šumu strahova, bila je: ne mogu da živim u strahu. Život u strahu, kad samog sebe zarobiš, gori je od života u zatvoru. U zatvoru čekaš da te neko oslobodi, najteže je osloboditi sebe. Nisam srljala u nepoznato, učinila sam sve da se zaštitim, ali iskreno, znala sam: to sve ne znači. Ili veruješ, ili ne veruješ. Ljudima.
A ja verujem. Nije da me nisu varali, izdavali, prodavali. Valjda sam i ja to radila, nije da sam svesna i da sam htela, ali sigurno je da jesam, nekad, nekog, negde.
Potom mi se desilo, prošle nedelje, kontaktirala me je žena iz udaljenog grada, kojoj je bilo potrebno nešto što ja dugo pokušavam da prodam, ali mi nije uspevalo. Ona, naravno, ne želi to da plati, pre nego što vidi i isproba, ja naravno ne znam kako da organizujem, osim da tražim prijateljevog prijatelja da mi učini uslugu, ili da zapucam u taj grad.
I pomislim: na svetu je mnogo, mnogo više poštenih i dobrih ljudi. Zašto sumnjam? Zato što mi se svakodnevno naturaju priče o prevarama, a nigde priče o dobrom. Pozovem ženu, kažem joj:”Ja ti šaljem predmet brzom poštom. Ti, ako ti odgovara, uplati novac na moj račun, ako ti ne odgovara, vrati brzom poštom.” Jednostavno.
Svi su mi rekli, od rođenog deteta, na dalje, da sam luda. Da se tako ne radi. Da će me prevariti. Ok, pomislih, to isto je neko, iz one malene manjine, mogao i da mi ukrade? Pa, šta, šta bih radila? Ništa.
Žena mi se javila iz banke. Poslala sliku uplatnice.
Uvek je poverenje dvosmerna ulica: ako ne verujem, neće ni meni. Prosto, ali je tako. I tako funkcioniše svet. Pišem ovo zbog dobrih priča. Onih koje nedostaju, i koje su zatrpane pričama o prevarama, izdajama… hoće, sigurno, neko će me nekad prevariti. Ali, ne želim da živim u strahu od tog čina. Nek’ ide život, ogromna većina ljudi nisu ni prevaranti, ni lopovi. Znam.
