Tri ćoška
Od jutros mi nedostaje četvrti. Ništa mi nije, ali sam nedovršena, ljuta, nešto me žulja.
Možda vreme? Iskreno, meteoropate su mi uvek išle na nerve. Te vrućina im leti, te zima im zimi, te smeta im promena vremena, te prolećni umor… mislim, taj jedan dan u godini, kada je vreme idealno, mora da se mnogo dobro provedu?
Ali, kako godine prolaze, tako sve više primećujem promene. I, uglavnom mi smetaju. Danas, na primer. Dosadno je kad pada kiša. Ne mogu da zevam sa Hanom napolju, ne mogu da duvam balončiće, mokra je ljuljaška… Usput me je iznervirao neki klipan sa jedne lokalne radio stanice. Ne zato što što pita gluposti, već zato što ništa ne zna. Glupost i neznanje udruženi sa nadobudnošću. Dobitna kombinacija. Ovaj još i ne sluša. Nema kad, sluša samo sebe.
A takvih što im je ekran ogledalo u kupatilu, a mikrofon tuš-kabina, sam se bar negledala i naslušala u životu. Zabavni su mi, kao i oni koji kažu “kad hoću nešto pametno da pročitam, ja sednem i napišem”.
Provedoh vek slušajući, čitajući i gledajući. I dalje mislim da ništa ne znam, i da moram mnogo da učim. Gde se ovi rode naučeni, hoću i ja u tu školu. Da znam sve i razumem se u sve. Da se ne pripremam, da ne proučavam, da na trošim vreme na to šta su drugi napisali, rekli, uradili. Da budem merilo svega, da svet počinje i završava sa mnom. Gde se to uči, i znate li nekog ko drži privatne časove? Ne pitam šta košta.
Malo pre ovog “učenog” razgovarala sam sa kolegom iz te “prevazidjene, stare škole” novinarstva. Dogovarili smo sutrašnji razgovor, konsultovali se o temama, infromacijama koje su mu bitne… iako je razgovor zakazan za sutra, on je bio pripremljen već danas… i slušao je i čuo i razumeo sugestije vezane za aktuelnosti… ne sugerišem i ne ocenjujem, ali ima nešto i u radu… trudu… Ili nema? Možda svet jeste ogledalo u mom hodniku, samo ja to još nisam ukapirala?
Rekoh li već da sam nešto na tri ćoška?