Žene

28. avgusta 1997. godine, u 7 sati i 17 minuta, rodila sam Mariju.

Ona uskoro puni 18 godina.

Ovo nije priča o porođaju, niti o rođenju. Ovo je priča koju nekim svojim slučajnim drugaricama dugujem 18 godina.

 

Termin za porođaj je bio određen za 16. avgust. Beba je bila krupna, trudnoća “laka”, osim onih 36 kilograma koliko sam se ugojila. Leto je bilo toplo, radila sam do 12. avgusta, a onda je u redakciju ušla žena urednika, nešto mu strogo šapnula, on me pogledao kao da me ne gleda svakog dana, i naredio da se čistim odatle, i da se ne vraćam bez bebe. Ja sam malo negodovala, mogu ja još, no sproveli su me do izlaza i službenim autom odvezli kući.

Čekala sam porođaj.

A to vam je jedno dugo čekanje…

Lekar me je smestio u bolnicu, da budem na sigurnom.

Kažu muškarci da raznolike ljude upoznaš u vojsci. Žene se sa ženama sa kojima se, verovatno, nikad ne bi srele, nađu u bolnici.

Nas je bilo osam u sobi.

 

U krevetu desno od mene ležala je Romkinja. Bila je u šestom mesecu trudnoće, i imala krvarenja, tako obilna, da joj je bilo zabranjeno svako ustajanje. Bila je stalno priključena na infuziju. Lekari su pokušavali da je svim dostupnim sredstvima približe što je moguće više sedmom mesecu trudnoće. Ona je ustajala tajno, pridržavala se za stalak za infuziju, da bi na lavabou u sobi prala svoj veš. Sestre su vikale na nju zbog toga. Kod kuće je imala ćerku, koja je tih dana trebalo da krene u prvi razred. Mlađi sin joj je poginuo, udario ga auto…

 

Levo od mene bila je žena, čije godine nisam mogla da procenim. Ona je imala visok pritisak. Stalno je pričala o tome kako će da ofarba svoju kućicu u belo, i da zasadi muškatle. U posetu joj je dolazio sin, nasmejan dečko, od nekih 16-17 godina. On joj je donosio čist veš, i odnosio stvari za pranje. Dolazio je svakog dana, nekad sam, nekad sa drugom. Šapnula mi je da joj je sin u Domu za nezbrinutu decu. Nisam pitala zašto. Nisam pitala ni gde joj je taj muž, o kome nije pričala puno, pričala je o beloj kućici i muškatlama.

 

Na samom kraju ležala je žena, obeznanjena. Mahom nije znala za sebe. Beba u njenom stomaku imala je hidrocefalus, i ona je čekala prekid trudnoće. Previjala se u najstrašnijim bolovima, nisam mogla da napravim razliku da li su bolovi iz stomaka ili iz srca. Davali su joj sredstva za smirenje, ali ona je i tada jaukala…

 

Prekoputa, ležala je jedna lepa, crna, mlada devojka. Održavala je trudnoću. Ona je znala sve o bebama. Njena sestra je posle porođaja upala u depresiju i nije mogla da prihvati bebu, pa je ona, tetka, podigla to dete. Nije se plašila porođaja, svega što dolazi sa bebom. Plašila se sebe.

 

Pored nje bila je jedna jako glasna žena. Imala je onaj jak, grleni glas, i nije ga štedela. Ona je već bila “stara”, tako je za sebe govorila, bila je vernica, i rađala je vanbračno dete. Pričala je o Devici Mariji.

 

One su sve morale da miruju, ja sam bila pokretna. Pa sam im dodavala, pridržavala, prinosila, pozivala sestre… U pokušaju da se zaštitim od svih tih priča, čitala sam “Sagu o Forsajtima”, najdeblju knjigu koju sam našla u kućnoj biblioteci… no, one su me često upozoravale da će od tolikog čitanja da me zaboli glava.

Ne boli glava od knjiga.

Od života boli.

Jednog dana, došao je u sobu muž žene sa moje desne strane. Bio je pijan, sa njim je bio još jedan sličan zgubidan. Počeo je da viče na nju, da se samo izležava, da samo tu bezveze leži, da dete treba da spremi za školu, a ona dangubi, da je tu drže, a ne daju joj lekove, da on nema para da joj kupi, i da neće, on da se muči, a ona da se tu izležava. Ona je plakala, bezglasno… ja sam besnela, besnela, pozivala sestre da ga izbace iz te sobe, a onda sam počela i ja da plačem.

Isplakala sam sve suze ovog sveta, zbog te žene, zbog tog muškarca koji je tako ranjivu maltretira, zbog ove druge, koja se nada novoj sreći, i roze muškatlama, zbog one prekuputa, koja se boji šta će ljudi da joj kažu, em stara, em vanbračno rađa, ali veruje u Devicu Mariju, zbog svih žena koje nešto ne mogu, a svi od njih očekuju da moraju, “jer je to prirodno”… zbog one mučenice, koja ne zna za sebe, i ko zna kad će za sebe da sazna…

U vreme posete, na vratima sobe su se pojavili moji mama i tata.

Nisu me prepoznali.

Bila sam deformisana od plača.

Posle mi je majka rekla da se tog trenutka oprostila od bebe i da je molila Boga, u koga ne veruje, da spasi mene. Tako sam izgledala.

 

“Nemoj ništa da se sekiraš, ti ćeš sutra da rodiš, i rodićeš ćerku, na Veliku Gospojinu, najveći Bogorodičin praznik…” rekla mi je ona što veruje u Boga.

Te noći, osetila sam bolove.

Sve žene u sobi su se probudile, i sve su mi poželele lak i brz porođaj.

U rano jutro, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, rodila sam Mariju.

Ženu.