Pones’ i kompjuter iliti razlika izmedju virtuelnog i stvarnog
Zavisnik sam o svim novim tehnologijama. Mislim da se civilizacija deli na periode: pre pronalaska tocka, od tocka do struje, od struje do Interneta.
To, ponekad ima i groteskne pojavne oblike. Na primer, pre nego što odem kod lekara, konsultujem net. Ukucam simptome, pa ako ne iskoci nijedan rezultat koji za posledicu moze da ima smrt ili trajno oštećenje, ja odustanem. Ako nisam sigurna “šta ono beše”, ukucam u Google. Jedino budućnost ne predvidja. Volela bih da mogu, na primer, da ukucam: mrzi me da idem na posao + ponedeljak + ustajanje u 6, i da kliknem. Ako Google kaže: “Nastavi da spavaš”, mogu lepo da se okrenem na drugu stranu.
Tamo negde, početkom devedesetih, kad je Bobi radio u salonu za video-igrice, Milicko je nosio i komp, da bi nešto umrežili/prespojili/instalirali. Dok jednom nije upala u salon naša razgoropadjena baba. “Milane, crni sine, polaz’ kući!”. I on podje. Na vratima se baba okrene i drekne: “A kompjuter? Pones’ i kompjuter!”.
Milićko i Bobi nikada, nikada, nikada, nisu potrčali za loptom. Ma, ne. Njihov život je bio sasvim virtuelan. Mislim da je još uvek… Milićko nešto programira za najveću svetsku naftnu komaniju u Kuvajtu, a Bobi pravi reklame u Bahreinu.
Vidjam ih virtuelno. A nedostaju mi stvarno.
(Milićko: Milan Milićević, brat. Od milošte zvani Pile.
Bobi: Slobodan Milivojević, zvani Bobansky, kum i pridruženi član porodice.)
