Čovek, delo i vera

Moj deda se spremao za prijem u Partiju. Bila je to ozbiljna stvar, moj deda je bio običan čovek, od one vrste koja ume da radi, a ne priča, koja ima žuljevite ruke, velike, kojima nežno miluje. Neko ga je, kao takvog, vrednog i ćutljivog, odabrao da uđe u Partiju (namerno u ovom delu teksta pišem velikim slovom). No, došao je jednog dana još ćutljiviji, i kratko rekao babi:”Moraš da kažeš popu da više ne dolazi.”

Za babu je to bio užasan šok. Kako da kaže svešteniku? Kako da se odrekne Boga? Da li će zbog toga biti kažnjena? Šta će joj pop reći? Užasno se plašila, danima razmišljajući kako to da izvede. Pred slavu, videla je sveštenika kako se približava kući. Odlučila je da mu ne otvori vrata, da se pravi da nije tu. On je pokucao, jednom, dva puta… i otišao. Babu je bilo užasno sramota. Pričala je da joj je to bio najteži dan u životu.

Deda nije primljen u partiju. Nekoliko dana pred prijem, potukao se sa poslovođom. Častan kakav je bio, na nepravdu nije umeo da odgovori drugom, niti da se objasni zašto i kako.

Sveštenik je sreo babu i rekao joj kratko:”Razumem. Neću dolaziti, nisi se Angelina odrekla Boga, idi u crkvu, Bog je veliki, i prašta.” I tako je moja baba išla u crkvu (i mene vodila), slavila slavu bez kolača i sveće, slavila Božić po starim običajima, i sve što se događalo u kući bilo je prema običajima, a sve prema svetu neprimetno.

Moj otac je bio komunista. Primljen je u partiju još u srednjoj školi.

Moja majka je bila siroče. Ostali su bez oca i majke, u 40 nesrećnih dana razmaka, njih troje: ujak od dve, majka od sedam i tetka od deset godina. Niko o njima nije hteo da brine, poslali su ih u dom, a ono malo kuće i imovine razgrabili. U Negotinu, gde su ih poslali, nikog nisu poznavali, nikada im niko na roditeljski nije došao, niko nije pitao za njih kako su. Završili su škole, moja majka i višu. Nikada nije postala član partije. “Niko nam nije pomogao. Ni partija, ni crkva. Ako je nekome trebalo pomoći, trebalo je nama, deci bez roditelja. A uzimalo se i davalo se drugima: partija deci svojih članova, crkva deci svojih vernika. Mi nismo imali nikog, i niko nam ništa nije dao.”

Zato moja majka nije nikada bila član. Nijedne organizacije.

Odrasla sam sa ovim pričama. Govorili su mi da je dobar čovek dobar, da je dobro delo dobro, i da nema nikakve veze pod kojom zakletvom se čini. Da veru treba poštovati, i svoju i tuđu. I naći svoj put ka životu.

U gimnaziji, sačekala me divna, i zaboravljena, profesorka srpskohrvatskog jezika i književnosti, Jadranka Stojanović. (Nje se malo ko iz gimnazije seća, ne znam ni sama zašto. Sećanja su nepravedna, divni ljudi ostanu u nekim zaboravljenim džepovima.) Ona nam je jednom rekla, a ja ću to pamiti zauvek:”Deset Božijih zapovesti i komunistički manifest su, u suštini, isti. Imaju iste postulate: ne ubij, ne ukradi, ne laži, ne čini preljubu, ljubi bližnjeg svog… nema veze na koji se pozoveš, važno je da si dobar čovek, koji čini dobra dela.”

Oni su me uputili na veru. U svojim dušama, svih petoro bili su i jesu (majka i otac su živi, dede, babe i profesorke Jadranke odavno nema) divni, dobri ljudi, koji čine dobra dela. Kojima je važnija suština od forme. I koji nikada neće reći da je nečija tuđa vera, manifest, partija… pogrešna. Pogrešno može biti samo ono što učiniš na štetu svoje duše i štetu drugog čoveka. I ako ne možeš da oprostiš drugome ili sebi ljudsku slabost.

Mir Božiji, Hristos se rodi.