Deda

Bila sam pre nekoliko dana u Narodnom muzeju. Onom što je zatvoren već deset godina. Jedan, mali deo je otvoren, tek, mislim, da ne bi sve te ljude poslali na (ne)plaćeno odsustvo, već da bi imali bar neki posao, dok država ne nađe novce da renovira zgradu. Koja je u očajnom stanju, prolazim pored nje svakodnevno, i sve više se urušava.

Mnogo volim muzeje. Nekako se u njima osećam posebno, drugačije, gledam u sve te predmete koji su vekovima nadživeli ljude koji su ih pravili, i koji su se njima služili. Istorija je tu, pred mojim očima, na tim mestima se srećemo, i opet razilazimo.

Znam odakle u meni ljubav prema muzejima. Nisam je ja sama stvarala, ni posebno negovala. Ta mi je ljubav usađena, na reč muzej, meni je prva asocijacija: deda. Moj deda, Milan Milićević, sarač iz Kragujevca, radnik „Zastava tapacirnice“. Od škole je imao zanat, koji je učio kod majstora u današnjoj ulici Lole Robara. Sa deset godina poslali su njega, starijeg sina, u grad na školovanje, a mlađi je ostao u kući, u selu Kijevu.

Posle zanata, deda se oženio, 1939. godine, planirao je da otvori svoju radnju. Ali je prethodno morao da odsluži vojsku. Služio je u Kraljevoj gardi. Tamo gde su slali najviše, najlepše, najzdravije regrute. Postoji jedna slika, moj deda, vojnik Kraljeve garde, u uniformi, i dugačkim, crnim, kožnim čizmama. Niti volim vojsku, niti bilo kakve uniforme, ali mi je deda na toj slici lep.

Dedi sam bila prva unuka: imao je 53 godine kad sam se rodila. Posle dva sina, u kuću mu je ušlo žensko dete: da ga obožava, i da mu skida zvezde. Na njegovu unuku niko nije smeo ni da viče, ni da joj nešto zabrani. Kad je htela da me kazni, majka je zaključavala ulazna vrata, da spreči dedu da me na licu mesta brani. Znam, kao roditelj koliko je to pedagoški loše, ali kao dete sam uživala.

Kako su raspusti bili dugi, deda je za svaki dan imao plan. I svakog dana me je vodio na neko drugo mesto: na jezero, na bazene, u muzeje. Deda i unuka su obilazili redom sve muzeje u Kragujevcu, od Narodnog, preko onog u Šumaricama do Zastavinog. I galerije, i spomenike… ali najviše smo voleli muzeje. Kustosi su bili ljubazni. I nikad nikog drugog tu nije bilo, a mi smo im kratili duge dane. Ja sam zapitkivala, deda je zajedno sa mnom razgledao, oni su odgovarali. Sledeće godine ponovo. Posebno su nas voleli u Dečijoj biblioteci, zvali su nas „devojčica i deda“. Zimi, kad napada sneg, deda je išao sam na drugi kraj grada, da mi zameni knjigu. I prenese pozdrave bibliotekarki.

Kao dete sam bila užasno mršava i stalno bolešljiva. Dva puta su mi operisali krajnike, u školu sam krenula sa 18 kila. Deda mi je nosio torbu. Vodio i čekao. Bio je ćutljiv čovek, koji je sa svima malo govorio, i rečenice su mu bile kratke i jasne. Sa mnom je razgovarao, vodio duge razgovore, kao sa sebi dostojnom. Druga deca su išla kod babe i dede na selo, mene je moj vodio da upoznajem grad.

Odjednom, nije mu bilo dobro. Odveli su ga u bolnicu, pa je posle sedam dana izašao iz nje. Hladnjikav neki maj, stajali smo na terasi, on ogrnut ćebetom, i ja. Gledali smo u jedno drvo u daljini, i pričali, o nekim običnim stvarima. Te noći, čitala sam, bilo je jako kasno, on je ušao, kao i uvek, u moju sobu da me pokrije (jedini me nikada nije kritikovao što čitam do kasno, i jedno na zvuk njegovih koraka nisam gasila svetlo). Otvorio je vrata, zastao:“Čitaš, a? Ako, ako. Samo nemoj da te sekiraju. Ne znaju oni ništa, nemoj da se brineš.“

Nisam pitala ko? Ko da me ne sekira? Ko ne zna ništa?

Ujutru su ga odveli u bolnicu, sledećeg jutra su poslali telegram da je umro.

Moj deda, Milan Milićević.

Deda, zbog koga volim muzeje. I da čitam.