Januar
Praznici nam služe da budemo zajedno, da sedimo u kući, gledamo televiziju, uglavnom dođe i brat sa porodicom iz Bristola, pa se malo jurimo po Beogradu, Kragujevcu, od kuće do kuće, od kuma do kuma… U jednom odlasku od kumova vozio nas taksista Deda Mraz.
U januaru moj otac plače dok otvara Memorijalni šahovski turnir “Tri kralja”, posvećen trojici članova Šah kluba Radnički koji su otišli tokom 2017. godine. Jedan od njih je i moj stric Beli. “Tri kralja”, ja sam smislila ime i baš mi se dopalo. Zovem oca da ga pitam kako je prošlo otvaranje, on ljut na sebe što je plakao dok je držao pozdravni govor “Ali, tata, razumljivo je…” Svi ostali kažu da jeste bilo dirljivo, svi znaju da Milićko nije težak na suzama, isto kao ni ja, ali on je ljut na sebe… Kao da o bratu i drugovima kojih više nema treba da pričaš hladne glave i zdravog razuma.
Tih dana mi pada na pamet da nikad nisam pričala sa svojim roditeljima o njihovim željama za poslednji ispraćaj. I počinjem tu temu, kad sam jednom bila bez dece kod njih. Milićko se opire, ponavlja:”Jel ti nemaš nešto pametnije da pričaš?” Uspevam, nekako, da postavljanjem gomile pitanja majci, dođem do nekih odgovora. Usput saznajem da je ona kupila grobna mesta.
Ja sam lepo rekla Milićku da ode u sud i prevede grobove dede i babe na sebe, i dala sam mu rok od šest meseci. Kako on to nije uradio (Milićko skače na fotelji:”Jes, ja ću baš da radim šta mi ti kažeš!”) ja sam istražila sva groblja, i kupila sam dva grobna mesta na Bozmanu.
Majko, kad je to bilo?
2014.
I kad si mislila da mi kažeš?
Šta da te opterećujem, ima sve u fasciklama…
Aha, logično, kad nedajbože umreš, ja ću prvo da kopam po fasciklama.
Znaju Ljuba i Verica. (Stric i strina iz familije.)
Znači, prvo fascikle, a onda ću da idem od čoveka do čoveka da vidim ko šta zna.
Ona je i njih nagovorila da kupe. Zajedno su išli, ona i Ljuba, ludi, ja ti lepo kažem, ona je žena luda, ubacuje se Milićko.
Ne znam šta me je navelo da počnem taj razgovor. Uglavnom, saznala sam kakve su im želje, šta hoće, šta neće. Kolegama uz čaj prepričavam taj razgovor, smejem se. U našoj porodici se uvek negovao crni humor, i smejanje na sopstveni račun. Pogotovo smejanje smrti, patetici, preozbiljnom shvatanju sebe.
Imala majka dva deteta, jedno bilo pametno, drugo postalo novinar – samoironija.
Što kaže Duško Radović, čovek može da pogreši samo dva puta u životu – kad bira muža ili ženu, i kad bira profesiju. Desi se, pogreši se, ali samo si ti pogrešila oba puta – moj otac, meni, kad sam bila razvedena i bez posla.
Smišljam šta ću da spremam, i padne mi na pamet da nikad nisam pravila čuveni kolač “tri leće”. Istražujem recepte, kombinujem ih, i dolazim do svoje kombinacije. Delim ga sa prijateljicama, i u mom krugu ljudi taj kolač postaje kolač 2018. godine.
Učestvujem u planiranju treninga iz izgradnje mira za ljude sa Kosova, iz Srbije i Makedonije, i jako se radujem saradnji sa Nexhatom iz Gnjilana, Albulenom iz Kičeva, Borom iz Prilepa i Nedžadom iz Doboja-Zavidovića-Sarajeva-Beograda. Sa svakim od njih sam sarađivala godinama, ali nikad sa svima odjednom. Radujem se tom treningu, nisam ga nikad od sad radila…
(ako želite recept, pišite. Malo interakcije je ovom blogu preko potrebno 😉
Januar 2018. pokazao mi je sve šta će se desiti tokom godine. Tada toga, naravno, nisam bila svesna, nizali se, naoko slični dani, planovi, razmišljanja… Sve što je izgledalo slučajno, desilo se eto tako, bez značaja je, u nastavku godine imaće produžetak. I sve će dobiti na značaju. Neobjašnjivo i zašto i kako.
