Knjige

Nik Hornbi je, sigurno, moj trenutno omiljeni pisac. Džulijan Barns, takodje, mada nisam čitala njegovu knjigu o smrti. Bila sam trudna, i nije mi išla uz raspoloženje. Još uvek se nije smestila u raspored. Toni Parsons je obećavao, dok nije krenuo da umnožava “i”: čovek i žena, i čovek i kuče, i čovek i druga žena, i čovek i drugo kuče… i ajd, u redu je. Njegovu knjigu o infarktu sam ostavila posle dvadesetak strana. Nije stvar u raspoloženju.

Čini se da su me mladji engleski pisci pronašli u senzibilitetu, razmišljanjima i dilemama. Činjenica da medju njima nema nijedne žene govori sama za sebe. “Čiklit” sam pročitala na brda, ali nemam pojma ni kako se zovu te žene, ni šta hoće. Osim da nadju pravog. Tu se negde razilazimo: ne mislim da je to najbitnija stvar na svetu. Ili ne mislim da je jedina bitna. Jedino se izdvaja Melisa Benk, ali ona je malo lenja, pa se lako zaboravi.

Ako se latimo ozbiljnih knjiga i pisaca, ove decenije otkrovenje mi je Orhan Pamuk. Uz njegove knjige sam lepo i lako ušla u tajne islama, i ostala lišena, hvala Pamuku, predrasuda koje vladaju na zapadnoj hemisferi. I neka su mu dali Nobela. Uzgred, nisu se sa njim baš proslavili. Doris Lesing mi je ubitačno dosadna. Ostalih ne bih mogla ni da se setim… bar ne odmah i ne lako.

Domaća književnost me čini jako nesrećnom. Ako izuzmem Borisa Dežulovića, kod ostalih je uspeh ako mi ne ostave dugogodišnju traumu. Oto Otvanji mi je zagorčao jedno letovanje. Kod Marka Vidojkovića se smenjuju red droge, red seksa. I tako u svim knjigama, na svakoj strani. “Ostavio sam nepročitanu knjigu “Sve crvenkapice su iste”. Uplašio sam se da ću do kraja da pročitam kako je i mene kresnuo”, bio je zbunjen moj muž. Uz veliku želju da podržim književnice koje pišu na SR/BIH/HR/CG jezicima, to mi je bolno mesto. I ne čitam ih, a mislim da ne bih imala ni šta: sa rečenicama koje pišu Radusinović/Bjelica/Habjanović-Djurović me veže samo isti jezički prostor. I, srećom, ništa drugo.

Koga sam izostavila? Latinoameričke pisce? Markes. Kueljo mi spada u grupu Bjelica/Radusinović & co. Ostatak planete? Murikami osvežava. Justejn Gordner je odmor duha. Hanif Kurejši je duhovit (njega bi, možda, trebalo čitati kao engleskog, ali ja ga doživljavam kao pakistanskog pisca.) Moj muž je malo alternativniji, pa može da čita i Irvina Velša. Moj stomak je preosetljiv na nasilje.

Ne bih da ulazim u razmatranja izdavačke delatnosti u narodu koji ne čita, lošeg prevoda, diskutabilnog izbora… bolje izdati knjigu nego sebe? I bolje čitati. Bilo šta. Bilo kad. I bilo gde.